– Ти, али још увек ми дугујеш, сећаш се?
– Да, апцхи, сећаш се… Нека буде Полкан.
– … И извештај ћемо послати преко интернета Марсхаллу.
– Јесте ли икад видели маршала, апцхи. – Арутун је успорио кашику.
– Но. Иако сам некада радио као његов помоћник.
– Па, ко је потписао документа? – Арутун посегне за харингом и рукавом додирне масни слој борша. На његовим вратима је прозор, као у благајни: постоје тајни папири и жару, за које кажем да су тајни, нисам пљунуо више од једном.
– А он није знао? апцхи.
– Да није препознао, не бих био овдје.
– Не разумем, живели сте тамо као сир у маслацу, зашто сте морали да пљунете?
– У овој земљи пљување је увреда, а у мојој домовини је знак поздрава и љубави, попут пољупца. На крају, кад се пољубиш, усисаваш партнерово дрољање. А ово је пољубац у даљини… Нико му није видео лице. Па добро, једи и иди гледати диме.
– А ти? апцхи.
– И размишљаћу. Ако шта?!.. – зијао је Клоп. Под жинком сам.
– У спаваћој соби?
– Наравно, у тоалет. Боље их затворите у гаражи. Одатле још увек неће изаћи до јутра.
– А ауто? апцхи.
– Који ауто?
– Па, с обзиром да је гаража, апцхи, је ли ту аутомобил?
– Постојао је једном, тачније мотоцикл. Изиа се сломила, сада само згужвани комад метала, лежећи уоколо…
– Па, отишао сам, шефе?! апцхи.
Ујутро је дошао стари Тоад и, примивши упутства, отишао да очисти шталу. У стаји дуго времена мајсторова рука није била нанесена и све је тамо било прекривено срањем. Оттила је, као и обично, сјела да поравна нокте. Желим напоменути да сви детективи имају хоби који их наводи на размишљање: Холмес има игру виолине, Поирот без вјеровања даје повјерење својим сивим ћелијама, агент Каи има торту, а Клоп исправљане нокте. А кад би били готови, убацио би их и растргао како би их поново изравнио, а истовремено осетио зујање мисли.
Бале, бала, бала, бала. И тако из сата у сат, из дана у дан, из године у годину и… Одједном се из штале појавило гадно лице Тоада и загледало се, осмехујући се полицајцу.
– Шта желите, смрдљивче? – питао је Оттила.
– Могу ли пушити, шефе? – несигурно је упитао старац.
– Шта, смрди?
– Није права реч. Ти си, планине, окренуо се око трулог диносауруса?
– Не, само сам га бацио и пустио малог голубица, који сам не оксигенира.
– Ок, дим.
Стари је изашао и извадио цигарету.
– Чекај!
– Шта, шефе?
– Само остави гузицу у штали.
– Хехе, шала је схватила. – Ошишао се по штали и хтео да запали цигарету…
– … Цант, или шта? – Грешка грешке.
– Не, шефе, само Беломор.
– Хајде овамо.
Стари је испружио цигарету. Оттила га је узела и запалила. Цигарета је била чиста, без додатака.
– Укључи, дим. – Дао Оттил цигарети.
– А ви сте нам дуго?
– Овде сам већ шест година и вечно размишљам. Помирио сам се Пљунуо је на своју каријеру.