– Оттила, дошли су к теби! – викао је с прага Исолде. Буба се окренула. Супруга је стајала пажљиво на улазним вратима. Испод сукње се изненада појавило симпатично лице Изи. Имао је већ седамнаест. И она се слатко насмешила кавкашким очима.
– Шта радиш тамо? – упита преоптерећени тата – очух.
– Па, изађи из сукње! – Пљеснула је руком по глави и гурнула главу у себе. Баска је нестала.
– Позовите их овде. – одговорио је Оттила и, узевши чавлић у леву руку, почео да га исправља чекићем.
Издалека је у колиби владао језив, туп ударац. Убрзо се појавио Инцефалопатх, који је криминалцу вукао корицу врата. Извукао га је на тријем и бацио у средиште дворишта домаћинства. Злочинац се кот лопта откотрљао у центар.
– Ко је то? – упита, убијен од сунца Оттила.
– Овде, овде, уложак. Ооох! Ухваћен, апцхи, на дјелу. Ооох. Ооох.
– Шта је урадио? – невољко је питао полицијски град.
– Хе, хе, апцхи, у смети конопље трља, апцхи, разумеш.
– како тер? – Буба је подигла поглед према момку и чекићем механички ударила палцем. – Ах, јеботе!
– лаже. – Затворени Идот цвилио је по имену Коломииитсо, сина Панкрата, атамана локалних козака и очувања дивљине.
– Ти, Идот, не бузу, поље је било орано. Показан, само погоди. Клоп је лајао.
– Да, не трљам! – вриснуо је Идот. – “Кицк од мог оца биће.” – улетело му је у главу мислећи.
– Па, шта ћемо назвати оцем? Апцхи, – питао је без даха Интсефалопат.
– Да ли сте га одвукли из суседног подручја? – питао је бедбуг и ударао чекићем, изравнавајући нокат.
“Не, апцхи”, знојио се Арутун Карапетович главом. – Овде је, на депонији смећа.
– Па, па шта ћемо да радимо? Ах, Идот?? – Буба је стиснула зубе и поново ударила чекићем по истом прсту. -… Устани!!! Кад причам са тобом. Не гради од себе црва, инсекта, шта идеш у своје планове?
– Но. – Идот је престао да плаче, али се и даље плашио.
– Шта сте радили тамо? – саркастично је питао Оттила, повлачећи капке преко очне дупље и сужујући их, као што је то имао Кинез. – Јеркинг офф? – извуче осмех Клоп. – Одговор! – кроз тренутак је опет повикао Оттила.
– Ја, мислим …, срање. – признао је Идот и погледао Арутун-а, чекајући наредбу погубљења. А овај”, климнуо је главом,” ја сам за врат, па сам обријао панталоне, нисам имао времена да обришем гузицу, ево га срање у гаћама и утрљао сам у жабе. Сада гори.
Оттила је прогутала.
– Шта сте му донели? Још је срање са километра од њега.
– Значи, он, апцхи, штедим, трљам …!? – одговори Интсефалопат. – Погледајте дланове, апчи, оне су размазане хасхом.
– и срање. – додао је Идот. – Нисам узео папир и дланом обрисао дупе.
– Која рука? – саркастично је упитао Клоп.
– Обоје. – Дете од око петнаест година, дрхтаво у стилу пунка или шљокица, прегледало је дланове