«Zaslužuješ da budeš ženom Kasija.»
Hereja uze me za ruku, misleći da smo uspeli. Stisnuvši njegov topli dlan, požurih da se zahvalim.
Međutim, starac me zaustavi sa podignutom desnicom. Zatim, uzviknu «uđite», obrativši se nekome van sale.
Vrata se otvoriše, i dva muškarca – mlađi i stariji, u pratnji gardista, stadoše pred Tiberija.
«Kasije Longin.» Cezar predstavi nam mlađeg gosta. «Moj dobri drug, naš novi konzul-sufekt, i…» Klimne glavom u mom pravcu. «Tvoj budući životni saputnik.»
Nisam poverovala svojim očima, ni ušima. Longin je ličio na slepog miša – bio je moje visine, ali sitan, što pokušavao da sakrije preterano širokom togom. Po sanjalačkom pogledu buljavih očiju prepoznah kratkovidog, a po ležernom držanju – čoveka, patećeg od čestih groznica.
«Zar nisu oni slični, tribune?» Upita car zanemelog Hereju. «Zar nisu kao brat i sestra?»
«Gizdava nakazo…» Pomislih, gledajući u svog deda, zadovoljno igrajućeg u mestu. «Sve ono dobro, što si imao u sebi, ojadila gnusna Livija.»
«Dovedite svirače!» Vikao je zaneseno, mašući žilavim rukama. «Želim da slavim veridbu moje najmlađe unuke!»
Izgledalo je da i Longin delio moju frustraciju, no nije smeo da se suprostavi vladaru.
«Nisam euforičan,» Šapnu mi on, kada se car okrenuo za čašom vina. «Uvek sam voleo… drugačije od tebe žene.»
«Razumem te.» Rekoh, ne uvredivši se. «I to mi odgovara.»
«Qui bono?124“ Nasmeši se razočarano, ne sluteći da ova fraza, izrečena pod drugačijim okolnostima, će ga proslaviti.
«Prećuti i prihvati.» Dobaci mu na uvo Kasije. «Izbora nemaš.»
Tiberije naš razgovor je jako dobro čuo.
«Dobar si, tribune.» Reče prefinjeno. «Služiš svom caru, i dao bi život za njegovu porodicu. Sada, kada sam ti bez skrupula slomio srce, ponašaš se više, nego dostojanstveno. Dozvoliću ti, dakle, da otpratiš moju unuku u Ancijum, gde će se ona venčati idućeg meseca.»
«Idućeg meseca…» Pomislih očajno. «Udajem se za kepeca, koji me, srećom, već namrzeo. A šta da radim – moraću – zbog Gaja, koji me još više mrzi.»
Teškog srca izađoh u trem, gde su me čekali Kalist i Suzana. Nisam se trudila da odgovorim na njihova pitanja. Nisam se okrenula ni kada me pozva Kasije. Bila sam očajnički odsutna, odneta mislima negde daleko, u svet mitova i snova… A onda, krajem uha, počuh carev razgovor sa drugim, starijim gostom.
«Cezare,» Progunđa neznanac. «Zašto si pozvao je ovde?»
«Znao sam da ćeš cmizdriti, Trasilije,» Odgovori duhovito Tiberije. «I zato nisam žurio da vas upoznam. Da nije valjda moja unuka Pandora, koja će navodno me skratiti za glavu?»
«Gospodaru,» Nervirao se astrolog. «Nije Pandora… To je sama Libitina.»
XXV
«Ja volim Sofiju od moje rane mladosti, i želeo bih da mi bude supruga…» Čitala mi je Suzana zabranjene Solomonove stihove. «Uzdigao sam je iznad ljudi, iznad carstava i bogatstava… Jer i sam Bog je zavole, i dade joj Mudrost.»
«Vaš bog i nije tako loš… kako ga ljudi… muškarci… predstavljaju.» Izustih promuklim od suza glasom. «Sigurno, bolji je od Jupitera ili… Mitre.»
«Svi tuđi bogovi su isti.» Uzdahnu Suzana. «Ali taj parćanski krvopija je najgori.»
«Šta znaš o njemu?» Digoh se sa kreveta. «Prevrnula sam svu biblioteku, ali ne nađoh ama ništa.»
«Ne previše, domina.» Slegnu ramenima Jevrejka. «Zovu ga Nepobedivo Sunce i kažu da je pun vrlina i obećava svojim sledbenicima večni život, ali u tajnosti zahteva ljudske žrtve.»
Isto sam čula i od Zaleuka.
«Bog sa dva lica – lukavac.» Pomislih glasno. «Takvi jesu najgori.»
«Za nas, Jevreje, svi paganski bogovi su zlodusi.» Zamota svitak pažljivo. «Ali za Mitru kažu da je on najmrskiji i najzlobniji demon.»
«Onaj, što je prevario glupaču Evu?» Prisetih se.
«Baš taj, prokleti da je.» Namršti se Suzana. «Hajde da brišemo te suze.» Prigrli me kao dete, i vrati u krevet.
«Nemoj me više zvati domina.» Naslonih joj glavu joj na grudi. «Oslobodila sam te.»
«A kako želiš da te zovem?» Upita sa osmehom. «Po imenu, tituli ili… sovica?»
«Zašto sam smatrala je dosadnom?» Pomislih, gledajući moju brižnu dadilju. Kako je uvek znala da mi popravi raspoloženje?
«Definitivno, sovica.» Odgovorih.
«A onda, sovice, operi ručice, i spremi se za večeru.» Suzana poče da namešta mali, vešto izrezbareni stočić.
«Da, ne bi bilo loše.» Uzdahnuh, vraćajući se u stvarnost. «Gde li je Fotaki?»
«Doćiće. Sigurno je čekala da Cezarevi kuvari završe.»
Umih se i očešljah ispred ogledala sputanu kosu.
«Stvarno sam debela.» Pomislih, gledajući svoje oblo telo. «Nije ni čudo, što se Gaj zagledao u onu koščatu Germanku.»
Primetivši moj izraz lica, dadilja zalupeta.
«Znaš, šta mi onomad ispriča onaj… Kalist?»
Pogledah je radoznalo.
«On ti je tračara gora od svake Jevrejke…» Produži. «Veli da Cezaru je stigao novi miljenik – neki Asinije.»
«Znam tog senatorskog mekušca,» Odgovorih, setivši se. «Majka je sanjala da me za njega uda. Koliko god je Longin odvratan, Asinije je gori.»
Suzana sede pored, i pokri mi leđa sa vunenim ćebetom.
«Konzul je dobar čovek, sovice. Iskren do bola, baš kao i ti. Njegovo srce sigurno je sigurno slomljeno.»
«A šta me briga za sve druge…» Prošaputah bezvoljno. «Kad nikoga nije za mene.»
Slučajno bacih pogled na klepsidru125. Grkinja je kasnila. Kroz celo telo prošla mi je drhtavica.
«Idem da tražim Fotis.» Ustadoh, zamotavši se u pokrivač. «U ovoj prokletoj palati svašta može da se desi.»
«Hajdemo zajedno.» Suzana upali dve lampade. «Znam, gde je kuhinja.»
Izađosmo u pusti hodnik, držaći se za ruke. Na zidovima, prekrivenim reljefima, su dogorevale četire baklje. U zloslutnoj tišini čulo se samo kapanje vode u impluvium126, i naši koraci.
«Carska edikula127.» Pomislih, ugledavši mermerni oltar uz fresku, predstavljujuću stasitog mladića ugljano crnih očiju, sa krunom u obliku sunčevog diska na glavi.
Suzana zgroženo se okrenu. Prinesoh slici lampadu, i pročitah – «SOL INVICTVS.»
Stresoh se. Iako je božanstvo sa freske delovalo produhovljeno, u toj lepoti primećivalo se nešto obesno i bestidno.
«Molim te, idemo odavde.» Povuče me za tuniku Jevrejka. «Sa zlodusima nema šale.»
«Znam.» Rekoh sa naprasnom ozbiljnošću, koja je nekad plašila