«Knjiga Mudrosti110.» Prošaputa uzbuđeno. «Još uvek neizmenjena.»
U trenu zaboravih na glavobolju, koja već počela da me napada.
«Neverovatno je,» Nasmeši se. «Ali, izgleda, bila si u pravu.»
Odmotah pažljivo debeli svitak, i pružih ga sluškinji.
«Sećaš li se istorije o kralju Solomonu?»
«Onome, što je imao sedamsto žena, i smatrao sebe za pametnog?» Nasmeših se.
«Svih devetsto…» Odmahnu rukom Suzana. «No, voleo je samo jednu.»
«Makedu, kraljicu od Sabe.» Vratih se mislima u dadiljine priče.
«Zadivio se njenoj mudrosti, i uporedio ju je sa Lilit.»
Potresoh glavom, i protrljah oči.
«Tja, on je stvarno bio bistar čovek!»
Šest godina sam tražila u bakinoj biblioteci odgovore na pitanja o prvoj ženi, zaveri i zagonetnom bogu Mitri, ali bezuspešno. Bezmalo napamet sam naučila tu jedinu knjigu, koja se slučajno obrela kod Antonije, no nisam mogla da povežem Lilitinu priču sa upozorenjem Zaleuka.
«Pričaj mi, Suzano.» Uzeh je za ruku, i ponudih da sedne pored mene. «Šta još je mislio kralj Solomon o Lilit?»
«Jednom,» Poče ona tajnovito. «Na sud kod njega došle su dve žene sa detetom, i sporile se oko toga, koja od njih dve je dečakova majka. Kralj predloži da dete živo raseku na pola, i prva žena hladnokrvno pristade. Međutim, druga preklinjala sudiju da spasi odojče, makar bi ga dobila njena suparnica. Tada je Solomon odlučio da vrati sina milostivoj ženi, jer shvatio koja je prava mati. Tu priču zna ceo naš narod, ali jedino ovde Solomon otkriva imena tih žena – Noema i Lilit.»
«Lilit je ona dobra?» Upitah, zgrožena ponašanjem lažne majke.
Suzana klimnu glavom.
«Što se Noeme tiče,» Nastavi. «Najverovatnije se radi o starijoj kćerki Adama i Eve, Kainovoj sestri… Zbog njene osione naravi nastade priča o Evinom padu sa zloduhom.»
Dakle, je prava Lilit bila mudra, kao Makeda od Sabe, suosećajna kao ta požrtvovana majka, i pravičnija od većine Evinih potomkinja. Ali o tome nije smeo da priča ni sam Solomon, osim u zagonetkama.
«Ima i pesme, gde se naš kralj divi tajanstvenoj ženi po imenu Sofija. Rabini je tumače kao pohvalu Božije mudrosti, ali to nije tačno. Autor je zove Božijom sagovornicom, što znači da je ona stvarno biće. Također, ljubav Solomona prema ovoj ženi je previše…»
«Čulna?» Upitah, kao da sam znala sadržaj.
«Da,» Odgovori Suzana, pomalo iznenađena. «Čulna i lirska, ali i uzvišena.»
«Sofija znači – mudrost.» Zamislih se. Šta je simbol mudrosti?»
«Sovuljaga.» Nasmeši se. «Zloslutna noćna ptičurina.»
«Kažeš, da je ova knjiga bila prepisivana?»
«Neki su delovi izbačeni, a neki dodati… Neki rasparčani i svrstani u različite knjige…»
«To zvuči poznato.» Uzdahnuh. «Avgust je uništio trećinu Aleksandrijske biblioteke. Nešto, što mu je smetalo… Njemu, i ko zna kome još…»
«…da vlada svetom.» Prošle su mi kroz glavu Zaleukove reči. «Oni, što mrze ljubav… mrze žene.»
«Suzano crna, gde si ovo našla?» Upitah preneraženo.
«Nećeš mi verovati, domina.» Reče uzbuđeno. «Tog dana, kada si me poslala na pijacu, sretoh zemljakinju, po imenu Rahela. Otac joj bio imućan trgovac, i osim nje nije imao dece, niti braće. Kad je preminuo, Rahela ga nasledila, i sama počela da trguje, kako bi sebi obezbedila gotovo nemoguću za jevrejsku ženu – samostalnost.»
«I sada, krišom širi zabranjene rukopise?» Zaključih duhovito.
«Kod nje se može naći sve,» Šaputala je dadilja. «Od ljutih začina do skupocenih tkanina. Sve, što je Avgust stavio pod zabranu…»
«Ma ona ti je drugi Makron!» Skočih na noge. «Želim da je upoznam… Kada se vratimo.»
Suzana složi se, i poče da rasprema krevet.
«Moraš da se odmoriš, princezo. Ostrvce Kapri nije Sirija, ali ti loše podnosiš plodvidbu.»
«Istina.» Zaklimah. «I ti prilegni. Ako ogladnim, zvaću Fotis. Na sreću, baka se pobrinula da ovog puta izbegnem brodske pomije.»
«Mislim, da grešiš, domina.» Zaklima glavom levo-desno. «Kuvano znači korisno. Ne valja da se jedu samo pite i pečenje.»
«Ostavi me na miru.» Okrenuh joj leđa. «Kada se probudim, nastavićemo istraživanje.»
Dadilja izađe, a ja polako priđoh prozorčetu, i pomerih tananu zavesu. Brod je već krenuo, i lagano klizao po mirnim vodama Tirenskog mora. Orni kapetan je davao družini naredbe, zabavno mašući rukama. Na pramcu galije je stajao Hereja, i gledao u daljinu. Desno od jarbola Fotis se glasno raspravljala sa brodskim kuvarom o načinu spremanja heljdine kaše sa lukom i slaninom. Potražih Gaja, ali ga ne videh.
«Sigurno spava u susednjoj sobi,» Pomislih, zamračih prozor, i legoh u krevet.
«Molim te, budi razuman…» Poručih mu u sebi. «Sada sve zavisi od tebe.»
XXII
Tiberijeva vila se nalazila na steni, na samom vrhu masivne planine, okružena pećinama i raskošnim rastinjem. Od jednog pogleda nagore, i pomisli o penjanju uz strmu liticu, zavrtelo mi se u glavi.
Na obali nas je dočekao Makron, obučen u crveno-plavo, kako i nalagala dužnost.
«Odozgo je osećaj još stravičniji.» Osmehnu se nakrivo. «Dobrodošli u Tartar, gospodo.»
«Prilično je visoko.» Podignu glavu Kasije. «I vratolomno.»
«Ne može da se jaše na početku uspona.» Reče Makron. «A put je kamenit.»
«Ne brini.» Namignu mi Kasije. «Nosiću te.»
«Izdržaćeš?» Probrblja Gaj. «Ona je teška.»
Hereja ga iskosa pogleda, i podignu me na ruke.
«Ne žurimo, ali ne smemo ni da kasnimo.» Opomenu nas prefekt. «Odmorićemo kratko pored Crne pećine. Tamo nas čekaju konji i voda za piće.»
«Tražiću konja i za moje oslobođenice.» Rekoh ozbiljno.
Makron se začudi, ali zaklima glavom.
«Znaš li da jašeš, Suzano?» Okrenuh se prema zapanjenoj Jevrejki.
«Ja znam.» Odgovori umesto nje Fotis. «Kod nas, u Mauretaniji, svaka devojčica ume da sedla.»
Kada smo stigli na livadicu, Kaligula zamoli Kasija da ga ostavi nasamo sa sestrom.
«Već dugo želim da te pitam, a nikako ne stignem…» Poče napeto, prekrstivši ruke na grudima. «Ta tvoja robinja, Armida – gde li je?»
Pogledah ga – pomalo nemarno, i umih se po licu, a zatim otpih gutljaj ledene izvorske vode.
«Na ovaj vrelac to je pravo osveženje, je li?» Nasmeših se.
«Nadam se da je živa…» Zaškilji prema meni očima.
«Ko zna…» Slegoh ramenima. «Ali je slobodna.»
«Druzila!» Uhvati se Gaj za glavu. «Zašto si je oterala? Gde bi da ide u tolikom Rimu? Niti je oprezna, niti zna naše običaje! Sigurno je završila u lupenaru…»
«Sjajno.» Odgovorih. «Za bolje – nije.»
«Ne