Osvrnuh se, i osvetlih figuru Kalista.
«Tražimo moju kuvaricu. Gde je ona?» Upitah ga srčano.
Sekretar klimnu glavom prema atriju.
«Pođite sa mnom – odmah.»
Ruke su mi zadrhtale, a noge počele da trnu. Stisnuvši Suzaninu ruku, bez reči uputih se za njim.
«Srećom, sva družina je dole, u mitreju.» Nastavi Grk, kada smo izašli iz dvorca. «Praznuju dan smrti Lajle, prve žene.»
«Gde nas vodiš?» Zabrinu se Suzana.
Kalist ne reče ništa, i ubrza korak. U aneksu za robove smo sreli Aniketa.
«Žao mi je, princezo.» Reče tužno.
Iz sobice za odmor začu se slab jecaj. Odgurnuvši janitora, požurih unutra. Fotis je ležala na krevetu pod tankim pokrivačem, i drhtala u groznici. Nad njom je nepomično stajao carski lekar, i nešto brbljao o novčiću za Harona128.
«Fotis!» Uzviknuh, dotrčavši do ležaja. «Šta ti je, Fotis? Šta ti uradiše?»
«Našao sam je na podu u trikliniju.» Izusti lekar žalosno. «Ležala je pocepane tunike u lokvi krvi… Sve što sam mogao, uradih, ali… nema joj spasa, Visosti.»
Kleknuh pred njom, i uzeh u ruke njen dlan. Bio je hladan i vlažan.
«Boli me, Akteone… Boli me…» Stenjala je kao dete, gledajući negde gore.
«Proćiće, proćiće, uskoro.» Odvratih joj na grčkom. «Akteon je na putu… Stiže.»
Grkinja okrenu se, i pogleda me lucidnim očima.
«Oprosti, prikipeso… Nisam stigla da ti napravim da jedeš.»
Spustih glavu na kraj njenog kreveta, i zaridah. Osetih Fotisinu ruku, kako me poslednjom snagom miluje po kosi.
«Odvedi princezu, Kaliste.» Začuh glas starog lekara. «Ne valja da se grli sa umirujućima. Tanatos129 vreba…»
«Jebeš Tanatosa!» Zaurlah, skočivši na noge, i odgurnuh vidara. «Bogovi ne postoje! Osvetiću te, Fotis, kunem se! Osvetiću te!»
Kalist i Suzana me uhvatiše pod ruke, i pažljivo povukoše ka izlazu.
«Ne gledaj. Već je u agoniji.» Reče Suzana, zaslanjujući mi slobodnom rukom oči.
Dozvolih njima da me odvedu u predsoblje, gde je Aniket čuvao stražu. Suzana mi pomaže da sednem, i ponovo me ogrnu u ćebe.
«Kaži mi istinu.» Obratih se Kalistu. «Ko je to uradio? Ko je smeo da digne ruku na moju familiju130?»
«Marko Asinije.» U jednom dahu izusti sekretar. «Dok su većina carskih podanika bila u mitreju…»
Do bola stisnuvši zube i pesnice, prošaputah.
«Doživeće sve isto, što i Fotis.»
«Zašto baš nju?» Nedoumevala je Suzana.
«Zato što ološ misli da je ovde po Antonijinoj preporuci.» Objasni pobledeo Kalist.
«Ti.» Rekoh oštro Suzani. «Od sada se ne odvajaš od mene. Ne želim da izgubim još i tebe.»
Dadilja klimnu glavom, i pri sedne pored. U kućici bilo je hladno, a napolju počela kiša.
«A ti,» Nastavih, pogledavši Kalista. «Ti nisi Helen, ako ne pomogneš meni i Aniketu da osvetimo jednu vašu poštenu zemljakinju.»
Aniket, malo iznenađen, nakloni glavu u znak sloge, dok Kalist razrogači oči.
«Želiš da ubijem patricija zbog nekadašnje robinje?» U neverici upita. «Zbog žene?»
«Fotis je ljudsko biće, kretenu!» Dreknuh na njega. «Muškarac, žena, rob, gospodin – sve je isto! Svi smo mi deca… Adama i Eve!»
Cezarev tajnik, zaprepašćen, bez reči spusti se na stolicu, a Suzana me pogleda sa odobravajućim poluosmehom.
«A stvarno, ko su ti Latini da nas tlače?» Odjednom riknu janitor. «Helenska umetnost i nauka su stare kao svet, a oni znaju samo da osvajaju i kradu, i ubijaju!»
«Polako, kolose!» Podviknu Kalist. «Ne zaboravi da je Njena Visost Rimljanka.»
«U redu je.» Zaustavih ga rukom. «Poreklo se, nažalost, ne bira.»
Sekretar uzdahnu, okrenu glavu prema vratima, protrlja slepoočnice pa reče.
«Imamo samo sutra. Dan posle praznika Tiberije ne jede, ne izlazi iz svojih odaja, i nikog ne prima. Kad bude svršeno, rećiću caru da je mladić, po nagovoru svojih previše konzervativnih roditelja, odjednom skočio sa litice u more.»
Odobrih njegov plan. Fotis je bila dobra i požrtvovana žena. Njen ubica je morao da bude kažnjen, i bi tako.
Sahranili smo je na starom grčkom groblju u južnom delu ostrva. Boreći se sa suzama, napisah Akteonu, a Kalist se pobrinuo da pismo ode nezapaženo s prvim brodom.
Jutro uoči moga polaska za Ancijum, našla sam Gaja u velikom vrtu. Sedeo je na klupi pored kipa atlete, i gledao izlazak jantarnog sunca iznad mora.
«Ne doručkuješ sa Tiberijem?» Upitah, pokušavajući da se nasmejem.
Kaligula se okrenu.
«Nije me pozvao. Star je, ne oseća se najbolje. A ti,» Pogleda me, trudeći se da ostane ravnodušan. «Zašto si poranila?»
«Posle onoga, što mi se dešavalo, teško mi je da zaspim.» Bejah iskrena.
Gaj pomeri se, i napravi mi mesto da sednem.
«Čuo sam od Kalista za tvoju kuvaricu – žao mi je. Znam, da se jako vezuješ za sluge.»
Misao o tome, da je više nema ubola me ravno u srce.
«Za mene je ta kuvarica bila kao majka.»
Setivši se Agripine Starije, Kaligula se namršti, i okrenu mi leđa.
«Izbegavaš me?» Približih moje lice njegovome. «Zar ne razumeš, koliko sam nesrećna – bez tebe?»
Gaj me pogleda – polako, strpljivo, kao da proučavao. Njegove plave oči, kao i ranije, zračili ljubavlju, dok su njegovo držanje i reči ubeđivali u suprotno.
«Znam, da ti teško pada veridba sa Longinom.» Nastavi, kao da nije čuo moja pitanja. «Ali živ čovek se na sve navikne. Imaćeš porodicu, decu, kuću na Karinama. Život sa pravnikom je ugodniji od života sa vojnikom…»
«O Gaje…» Razočarano ga prekinuh. «Da li si ti još uvek moj Kaligula?»
«Sada sam naslednik Tiberija.» Uozbilji se. «A to podrazumeva da ću uskoro morati da oženim prikladnu gospu, i da rodim sina.»
Smrt verne sluškinje, gubitak ljubavi… Da li je ovo bila proba moje izdržljivosti?
«Sećaš li se?» Upitah ga. «Sećaš li se šta si mi rekao u Antonijinom vrtu?»
«Druzila,» Nasmeši se Gaj, i skrenu pogled. «Imao sam deset godina.»
U mislima ponovo sretoh Lilit ili Sofiju. Prvu na svetu ženu, što je isplakala more suza, tražeći ljubav i sreću, a nije ih našla.
«Ja sam odbačena… i uzvišena.» Kao da je pričala o meni… Ali zašto?
Zvuk koraka prekinu moja razmišljanja.
«Eno ih – Makron i sekretar. Nemoj da nas obrukaš.» Šapnu brat, uhvativši me za ruku.
«Ne brini.» Trgnuh se, i okrenuh se prema kolonadi, odakle su se čuli koraci.
«Princezo!» Viknu zadihani