Presekoh se.
«Lju… ljubav?!» Izustih u neverici.
«Sada ličiš na Klaudija.» Prevrnu očima, i šapatom nastavi. «Šta si mislila? Da ja ću mirno sedeti i gledati, kako se lepo slažete – ti i Hereja?»
«Znaš, da ga ne volim.» Odvratih, po navici. «Ne volim nikog, osim tebe.»
«Druzila, to su samo reči!» Uzviknu on šapatom. «U najtežem trenutku mog života, Armida mi je pružila utehu i podršku. A ti, gde li si bila onog dana, kad su našu majku vodili u smrt?»
«Da nije bilo mene i Hereje,» Uzvratih u istom tonu. «Vodili bi i tebe.»
«Neka vam bude,» Rasrdi se on još više. «Barem sam pokušao da spasim našu majku. Dok moja sestra samo zurila u knjige, i slušala Antonijine budalaštine!»
Na oči su mi navirale suze, a u glavi odzvanjao osoran Armidin podsmeh.
«Prekini, Gaje. Molim te…» Htedoh da ga dodirnem. «Ne zaboravi, gde mi idemo.»
«A baš me briga. Ja sam već u hadu.» Zaustavi mi ruku, i okrenu leđa.
U mome telu, vertigo i drhtavica, već počele mučni i bezumni ples.
Potražih Suzanu. U istom trenu obe moje sluškinje uhvatiše me pod ruke, i povedoše prema grotu, gde su odmarali Makron i Kasije.
«Nije mi dobro.» Pogledah u Gaja.
«Nije ni čudo.» Ubrza on korak. «A kako je Armidi? Prvo, joj Arminije otera majku zbog kurve Tusnelde111, onda naš slavni otac je zarobi…»
«Ona me izdala!» Zastenjah.
«Nemoj da izmišljaš.» Odmahnu princ rukom. «Brinula je o tebi osam godina! Dok one krave,» Klimnu u pravcu Suzane i Fotis. «Ti tretiraš kao prijateljice!»
«Ako si već zaljubljen,» Odgovorih mlitavo, poluzatvorenih očiju. «Zašto je nisi tražio?»
Kaligula bez reči uhvati za uzde svetlo-sivog konja, i vešto ga osedla.
«Polako, prinče!» Skoči na noge Makron. «Idemo svi zajedno.»
Hereja, shvativši da gubim svest, dotrča do mene, i zgrabi u naručje.
«Šta joj je?» Podviknu na Fotis.
«Liči na sunčanicu, tribune.» Ispipa mi glavu Grkinja, pogleđujući Gaja ispod obrva.
«Dajte joj vode!» Viknu Kasije, noseći mene u hlad visokih čempresa. Suzana navlaži mi usta vodom, i nežno me umi po licu.
«Treba joj nešto jače.» Pogleda me Makron, i pruži Kasiju lagenu sa pićem oštrog mirisa i gorko-slatkog ukusa.
«Moram da dođem ka sebi.» Pomislih. «Nemamo vremena za samosažaljevanje.»
Konačno, Gajeva briga o meni pobedi njegovu ljutnju. Sjahavši sa konja, priđe mi i pomazi po čelu. Otrgnuh se.
«Već mi je bolje.» Obratih se Kasiju. «Mogu da jašem s tobom.»
«Jesi li sigurna?» Upita Gaj. «Malopre si jedva vukla noge.»
«Nije mi prvi put.» Uzdahnuh. «Hajdemo. Cezar nas čeka.»
XXIII
«Quis venit?112“ Upita golemi janitor ispred pozamašne kamene kapije.
«Efutue!113“ Dobaci mu Makron, silazeći sa konja.
Pozorni gorostas ispruži ruku u znak pozdrava, a prefekt se okrenu prema nama.
«Ovo je Aniket. Neka vas izgled ne prevari. Pouzdan je.»
«Prinče.» Janitor nakloni glavu u znak poštovanja. «Princezo.»
Pogledah ga. Imao je grube crte lica, ali izrazito dobre i pomalo tužne oči.
«Podapos ei?114“ Upitah ga radoznalo.
Počuvši svoj materni jezik, janitor se nasmeši.
«Sa Kipra, Visosti – iz sela Akaki.»
«Zamisli, već se sprijateljiše!» Obrati se Makron mom bratu. «Prvi put vidim ovog medveda kako se smeje.»
Znala sam dobro kako se oseća taj, kome se neko ruga.
«A ko si onda ti, Sutorije?» Upitah besno. «Mene podsećaš na tvora.»
Prefekt se ućuta, i uzevši pod ruku Gaja, uvede ga u vestibul115.
«Bogovi da te čuvaju na ovom strašnom mestu.» Šapne mi Aniket, kada sam krenula za bratom.
«Ne boj se, Arguse116. Ona se ne da.» Odgovori mu Fotis, ponosno me gledajući.
«Za ovo vreme stekao sam puno korisnih poznanstava.» Namignu Gaju Makron, skrećući pažnju sa svog bezobrazluka.«Ali o tome pričaćemo kasnije. Mislim, da Nerva nas posmatra.»
U atriju spazih poznatu priliku – starijeg čoveka u dugačkoj togi sa crvenim klavusima117. Zurio je u Gaja radoznalo-nasmešljivim pogledom.
«I on je bio tamo.» Setih se. «Jedan od ubica mog oca.»
Kasije, kao da osetivši tok mojih misli, uhvati me za ručni zglob.
«Znam, šta ti je na umu.» Reče oštro. «Ali je Nerva carski pravnik. Jedna njegova reč dovoljna je…»
«Pusti mi ruku.» Prekinuh ga srdito. «Neću mu ništa. Pre će on sam sebe…»
Tribun posluša, zapanjeno me gledajući. Uplašivši se od sopstvenih reči, uhvatih se za glavu.
«Ne znam šta pričam,» Prošaputah. «Ne obraćaj pažnju.»
«Druzila, molim te.» Nastavi ozbiljno. «Nemamo pravo da pogrešimo.»
Složih se, i produžismo do velikog atrija, sa stubovima nalik stogodišnim hrastovima i beskrajnim mozaikom, prošaranim motivima iz grčkih mitova. Nasmeših se, prepoznavši Ahila i Patrokla, Oresta i Pilada118, i, naravno, besmrtnog Febija u zagrljaju miljenika Hijakinta.
«Drago mi je što te vidim, prinče.» Reče uzdržano Nerva, istupivši napred. «Ti me sigurno ne pamtiš… Kad smo se zadnji put videli, bio si dete.»
Kaligula se zbuni, i jedva čujno pozdravi se s njim.
«A sećaš li se mene, konzule?» Istupih napred, ignorišući Herejino upozorenje. «Ja sam Germanikova kćerka.»
Nervino usko naborano lice odjednom se razvuče u pretvoran osmeh.
«Princezo… Nisam očekivao… Obično žene ne dolaze ovde.»
«Cezar je bog.» Sa istim osmehom odglumih strahopoštovanje. «Za bogove ne postoje reč «obično.»
Nerva se zakašlje, a onda obrati se Gaju.
«Cezar te čeka u svečanoj sali, prinče.»
Kaligula mi uputi izgubljeno-osuđujući pogled.
«Noli sollicitus esse119.» Odvratih mu misleno. «Te amo.120»
«Ovuda, Visosti.» Makron ispruži ruku ka slabo osvetljenom hodniku između atrija i peristila. Gaj pođe za njim nesigurnim korakom, a onda sva trojica nestadoše u prostranom tremu.
Srce mi opet poče da udara kao čekić, a dah postade plitak.
«A mi?»