Vi koji na me čekate, uzmite me k sebi.
I ne ispuštajte me iz vida.
I neka me vaš glas ne mrzi, niti nek uši vaše to čine.
Nemojte za me ne znati, nigde, nikada. Budite na oprezu!
Nemojte za me ne znati…
Dok sam je slušala, zatvorih oči. Zamislih lepu ženu u tamnoj haljini, čija je duga kosa lepršala na vetru kao oblak crvenih leptira. Prepoznah tugu, što se odražavala u njenom bistrom pogledu. Tu nije bilo nevaljalstva, koje su joj podmetali oholi učenjaci, jedino beskrajna čežnja za ljubavlju. Ta žena videla je ljubav kao slobodu, užitak, vernost i privrženost. U moje vreme takva osećanja su se pominjale samo u zabranjenim helenskim pesmama o bogovima i junacima. Ja nisam videla ni krvoločnu, ni pohotnu Lilit, već neshvaćenu i nesrećnu – kao ja sama.
«Ona nam preti, domina…» Prekinula je moje misli Suzana. «Treba se paziti…»
«Kako si glupa…» Prošaputah odsutno. «Ona nas upozorava.»
Dadilja nastavi da čita.
Jer ja sam prva i poslednja.
Ja sam čašćena i obešćašćena.
Ja sam sestra svoga muža,
I izraz svoga imena.
Ne ismejavajte me!
Ne odvajajte me od prvih za koje ste znali!
Ja sam ona pred kojom bejaste posramljeni.
Ti stihovi su mi delovali prilično blesavo, ali i – poznato.
«Šta znači njeno ime?»
«Sova.» Namršti se Suzana. «Zloslutna noćna ptičurina.»
Setih se nadimka, koji mi dade Zaleuk.
«Kod Grka sova je simbol mudrosti.» Rekoh pomalo uvređeno. «Ali to nije bitno. Zašto Lilit kaže da su ljudi bili pred njom posramljeni?»
Isprva je ćutala.
«Da nije valjda Adamova druga žena ispala još gora?» Nastavih u šali.
«Ima u tome istine. Eva je pojela zabranjeno voće, i dala ga mužu. Bog se razgnevio na njih i proterao iz svoga vrta.»
Nasmejah se.
«Samo zbog glupe voćke?»
Suzana skrene pogled i teško uzdahnu.
«Jedna legenda, koju također ne smemo spominjati, veli da je Evin greh bio daleko veći. Evu je navodno zaveo zloduh. Ja nikad nisam mogla da razumem zašto bi Bog proterao i Adama, ako je bila kriva samo žena…»
Međutim, drevna pesma pružila je odgovor.
«Ja sam odbaćena… i uzvišena.» – glasio je jedan stih.
Adam je Lilit ostavio, i tražio da mu se stvori druga.
«On prvi prevari…» Pomislih glasno.
«Ko, domina?» Upita Suzana, umorna od noćnog čitanja.
U ovom času začuh raspravu u hodniku. Kaligula je psovao bakinog stražara Ioha i sluškinju Anat, koji ga nisu puštali u moju sobu.
«Kaži im da ne spavam.» Rekoh dadilji. «A ti – odmaraj. Čitaćemo drugi put.»
Žena se povuče, a ja pripremih se za neprijatan razgovor.
XIX
«Bio sam ljut na tebe i Hereju.» Priznao je Gaj, popevši se na krevet. «Na tebe, što si nestala bez traga, a na njega što me je dovukao ovamo kao da sam dete!»
«Ti jesi dete.» Odgovorih. «Zar si da će te Cezar dočekati otvorenih ruku?»
Kaligula se osmehnu, zagrli me, i poljubi u usta – još drskije, nego onomad u Antonijinom vrtu. Ovog puta uzvratih mu poljubac.
«Hereja će mi pomoći da svrgnem cara.» Reče on, prodorno me gledajući. «Na našoj strani je Makron…»
Nisam poznavala Makrona lično, ali sam čula različite priče, koje su se uvek završavali sa reči «probisvet» i «drugi Pompilije». Naime, prefekt vigila je bio lukav i vispren, kao kralj, koji je uspeo da prevari Jupitera101.
«S njim budi oprezan.» Rekoh mu, malo razmislivši. «Ovaj čovek radi jedino u svoju korist.»
«Primetio sam.» Namigne mi Gaj. «Stoga, čim sednem na presto, razmisleću šta ću sa njim… I sa Herejom.»
«Hereju nemoj da mi diraš.» Uozbiljih se. «On je naš prijatelj.»
Kaligula me privuče ka sebi.
«Nadam se da si u pravu… sestrice.»
Naslonih glavu mu na ramu, i zadremah.
«Moram ići.» Prošaputa mi na uvo. «Svanulo je. Uskoro će ientaculum102, a posle imam časove sa novim učiteljem.»
«Je li Grk?» Otvorih jedno oko.
«Egipćanin.» Nasmeši se. «Antonija je obsednuta Khemom.»
«Šteta.» Okrenuh se na drugu stranu da nastavim spavanje, a onda setih se «Kako si uspeo da izađeš iz kuće?» Upitah. «Pored svih ovih gardista…»
«Pitaj Arminijevu kćerku.» Odgovori brat. «Ona mi je pozajmila haljinicu i šminku.»
«Ti mora da se ša…» Skočih sa kreveta, ali Kaligula je već izašao. «Armida!!!» Vrisnuh toliko glasno, da me zaboleše uši.
Ušla je Anat.
«Gde je moja dadilja?» Napadoh ženu, kao da je ona bila kriva za Armidino ponašanje.
«Princezo,» Progovori uvek pribrana Egipčanka. «Domina reče…»
Gadan predosećaj me natera da, zaboravivši na nesvesticu, dreknem toliko jako, što Anat u istom trenu izlete iz sobe.
Za tili čas je stigla Armida.
«Presvuci me i očešljaj.» Rekoh joj, jedva se umirivši. Germanka klimnu glavom.
«Gde je ta haljina, koju je juče nosio moj brat?» Upitah duhovito. «Htela bih da je obučem.»
Armida ispusti iz ruke češalj od slonovače, a njene ledeno-zelene oči bljesnuše.
«Radiš mi iza leđa…» Nastavih u istom tonu. «Je li?»
«Princ Gaj mi je potražio.» Odvrati. «Bio je očajan…»
«A ti si se za njega brinula,» Pretpostavih ironično. «Pomogla si mu da izloži sebe opasnosti, a onda me slagala.»
«Učinila sam ono što sam smatrala ispravnim.»
Počinjala je da bude ohola.
«Znaš li ti, Armida, kakva je kazna za tvoj postupak?» Uzviknuh, gubeći strpljenje.
Dadilja pomenu Kaligulu, za koga verovala da bi je zaštitio.
«Zar misliš da ga briga za služavku?» Kikotnuh.
«Ipak, sam prvorođena kneževa kći,» Izreče ozbiljno. «Koja je trebala da postane alumna, kao Antioh ili Agripa103, a koju je Germanik bacio u okove da bi njegova kćerkica imala drugu dadilju.»
«Šta da god je tebi rekao moj brat, bićeš išibana – za laž i drskost.» Prekinuh je. «Ako se to ponovi, ostaćeš bez glave. Nemoj da se porediš sa dva princa, čiji su očevi preklonili kolena pred Tiberijem. Ako je neko kriv za tvoju sudbinu, to je Arminije. Tvoj otac bio je naš saveznik, sve dok se nije odmetnuo.»
«Kaligula ne deli tvoje mišljenje.» Uzdahnu