«Tako je, sudiće mi Senat i sam car.» Slomi tišinu otac. «Nemoj da misliš, Januse32, da si me zatekao. Bio sam svestan vaše pokvarenosti, ali sam morao da idem sve do kraja…» Od pogleda, kojim moj otac pogodio Pizona, svi prisutni se naježiše. «Ja se ne plašim nikakve kazne, niti se kajem što ispunih želju svojoj deci. Žao mi vremena, potrošenog na ološ kao što ste vi. A ti, Justicijo33,» Obrati se mrgodnom Nervi. «Ne braniš zakon, nego vlast i novac. Moram da priznam pravo onom mladom galskom druidu, koji proreče Rimu propast zbog taštine.»
Još jednom pogledavši zla i ljubomorna lica svojih neprijatelja, Germanik i Hereja napustiše coenakulum34.
«Znam ja, ko iza toga stoji!» Reče besno Kasije, čim su izašli u prostrani peristil35, ukrašeni karijatidama i podnim mozaikom. «Ovaj stari pederast…»
«Silentium36!» Prekinu ga Germanik kao vojskovođa svog zanesenog legionara. «On nije vredan da izgubiš glavu ili karijeru. Drugo sam ja – meni se svakako ne piše dobro.»
«Zapovedniče!» Smelo nastavi centurion. «U ime naših zakletva, i svega, što smo prošli, ostaću ti lojalan – makar po cenu svog života.»
Otac sasluša, spusti ruku na njegovo rame, zatim reče na uho, da ne bi privukao pažnju janitora iza kolonade.
«Onda radi ono što ti kažem. Opremi se, pokupi moje kćeri i Kaligulu, i prvim brodom krenite u Ancijum. Tiberije i oni iznad njega neće poštedeti moju porodicu.»
Kasije, užasnut njegovom pretpostavkom, klimnu glavom.
«Odvedi moju decu kod carice Livije.» Produži vojvoda. «Ne volim je, ali jedino ona ima uticaj na Cezara. U luci ponašaj se prirodno – dok god sam ja prokonzul, tebi su otvorena sva vrata.»
«Isprva, pomislih da sanjam.» Pričao mi Kasije, kad sam ga, posle mnogo godina, upitala o tome, šta se tada desilo.
U glavi mu se vrtelo milion pitanja, za koje on nije imao vremena. Odjednom, setivši se Pizonovog zlatnog pehara, uspanićeno preporuči ocu da povrati ili potraži u luci lekara.
«Kad moja deca budu bezbedne, javi se pretoru…» Okrenu leđa otac, ignorišući upozorenje. «Verujem u tebe, Kasije. A sada – vale37.»
Hereja uradi sve ono, što mu bilo zapovedano.
V
Plovidba morem je pogoršala moje stanje – dobila sam groznicu. Dadilje su me budile iz dubokog i mučnog sna da bi nahranile i napojile. Sećam se ledenih krpa na čelu i gorkih tinktura, koje mi je gurao brodski lekar. Sećam se Gaja, kako svađa se sa Kasijem, da dozvoli mu da me čuva noću. Sećam se i sestara, kako gunđaju zbog nedostatka pažnje.
«Da jedem – ovo?» Dosađivala je Kasiju moja starija sestra Agripina. «Bajati hleb i topli sir, a onda – pijem sirće?»
Centurion je dugo ćutao – sve dok Livila nije počela da njunjori.
«Ovo je ratni brod, princeze.» Upozori on devojčice. «Vaš otac je u nemilosti.» Zatim, klimnu glavom prema namrgođenim mornarima. «Budite tihe, inače vaš neće spasiti niti moj ugled, niti vaše srodstvo sa Tiberijem.»
«Glupe kokoške,» Doda Kaligula. «Umesto da žalite za ocem, plačete za medom i za lutkama.»
«Ti misliš samo na Druzilu!» Uzvrati zajedljiva Agripina, dok se plašljiva Livila sakri iza njenih leđa. «Ovo nesposobno slepo mače!»
«Umukni!» Gaj srnu na nju, ali devojčica izbegnu šamar, hitro se pomerivši iza mlađe sestre. «Ona je lepša i pametnija od tebe!»
«Ne bih rekla,» Bojažljivo probrblja Livila. «Majka kaže…»
«Ćutite, vas dve!» Preseče decu Kasije. «Mrdnite se s očiju, dok nisam prešao a verbis ad verbera38!»
Devojčice otrčaše u sobu ispod palube.
«A ti, Kaligula,» Nastavi toplije. «Nemoj da gubiš živce zbog tih lujki. Naspavaj se dok smo na putu, dok nismo stigli u grad nesigurnosti i nesanice.»
Gaj pogleda ga ispod obrva. Njegovo malo lice ružili su bledilo i podočnjaci.
«Bolje je da odremaš, prinče.» Oglasi se kapetan Licinije. «Oktobar je, nebo je vedro, more mirno. Za čas smo na kopnu. Veslači su mi kao gladijatori.»
Dečak razvuče osmeh, a Licinije mu dade malu lagenu39 sa vinom.
«Evo ti… Lek za spavanje.»
Nehotimice, Gaj napravi tri pomala gutljaja, i vrati sud muškarcu.
«Ne sviđa mi se.» Reče iskreno.
«I meni se ne sviđa puno toga.» Uzdahnu kapetan. «I Kasiju. I svima momcima na ovoj kvadriremi40. Ali takav je život. Bolje je da što pre navikneš.»
Od umora i vina dečaku se zavrti u glavi.
«Moj život neće biti kao vaš.» Odgovori on ozbiljno, polako spuštajući se na klupu.
Kormilar kikotnu, i sede pored njega.
«Ti imaš duha, dečače.» Gurnu ga laktom kao starog prijatelja. «Potrudi se da ga ne izgubiš.»
Gaj klimnu glavom i nasloni se Liciniju na rame. San ga je ipak savladao.
«Žao mi je dečka,» Prošaputa mornar. «Bogovi da ga čuvaju!»
«Ako ih ima.» Kasije podignu dečaka na ruke, da bi ga smestio na neki bolji ležaj. U donjoj prostoriji naiđe na prazan krevet.
«Samo ti spavaj.» Pokri ga lacernom41 kao ćebetom. «Biće u redu, veruj mi.»
VI
«Eno je, naše Italije.» Pokaza mi Licinije jedva vidljivu zelenu obalu. Tog jutra, kad je galija stigla u Ancijum, stajala sam na krmi sveže glave i opet nasmejana. Bila sam srećna, što sam živa. Gaj me je čvrsto držao za ruku.
«Izlečio sam te.» Smeškao se zadovoljno.
«Omnes ad arma!»42 Pozvao je mornare Licinije.
«Pripremite se za iskrcavanje.» Reče nam Kasije. «Moramo da stignemo na Palatin dok traje salutatio43. Avgusta nikoga ne prima posle podne. A ja, ako danas ne odem kod pretora, u najboljem slučaju, biću raščinjen.»
«Kako to misliš?» Začudi se Agripina. «Zar će nas naša prababa primiti kao klijente?»
«Da li ju je neko obavestio o našem dolasku?» Upita nervozno Livila. «Hoće li poslati po nas kočiju?»
Hereja pogleda u nebo, izbroji do deset, i okrenu leđa – da se što pre skloni. Sestre, razbarušene kose i pogužvanih haljina, jedna za drugom počeše da plaču.
«Da li je moguće da ste tolike budale?» Uzdahnu Gaj.
«Kasije, stani!» Povikoh svom snagom.
On se zaustavi.
«Opasna ti je ova mala…» Nasmeja se kapetan. «A nema ni na koga.»
«Ispričaj mi – sve ab ovo44.»