«Razumem potpuno kako je vama.» Promeni ton Kasije. «Gladni ste, umorni i uplašeni. I ja sam kao dete izgubio oca, a kasnije i moja majka umrla od tuge. Ne smete da se predate. Jedina vaša nada je carica Livija. Budite ljubazni, pa čak i ponizni, i ako treba pravite se glupi…»
Slušali smo ga pažljivo, odjednom zaboravivši na naše zamerke i svađe. Agripina, obrisavši suze, zagrli prvo mene, a onda Livilu.
«Mi smo porodica.» Prošaputa Gaj uzbuđeno.
«Zajedno smo jači.» Zaklima glavom Agripina.
«I moramo da preživimo.» Prošaputah, uzvrativši starijoj sestri zagrljaj.
«Svaka čast.» Pohvali nas Hereja. «Sloga je važna i u ratu, i u miru.»
«Armida! Suzana!» Potražih sluškinje. «Pomozite mojim sestrama da se presvuku, i napravite im frizure!»
Mlade žene odmah dotrčaše, a Agripina i Livila, zadovoljne, povukle su moje dadilje u sobicu za odmor. Gaj je poželeo obiđe veslače i druge navalije sa Licinijem.
«Tiberije ne može pobiti toliko ljudi, naročito avgustovaca, bez suda i istrage.» Počuh razgovor brata i mornara. «Narod bi ga raskomadao. Verujem, da su nam majka i braća živi.»
«Nadam se da ste u pravu.» Pomislih, razgledajući luku u daljini.
VII
Uzvišena Livija bila je veoma stara, ali živahna žena sitne građe i bistrih bademastih očiju. Za svoje godine je imala začuđujući jasan um i savršeno držanje. Otkad je postala udovica, zamenila šarenu svilu i skupocen nakit na dugačke pale45 preko čednih stola46, i ne koristeći ni šminku, ni parfeme. Vodila je asketski način življenja, od robova zahtevala visoku disciplinu, i bila poznata kao domina, koja štedila na svemu osim na batinama. U narodu je važila za uglednu i samostalnu ženu, koja uzdigla svoje sinove do viših titula, i čiji saveti su bili bescen blago za Oktavijana.
Jedva napunivši sedamnaest, Livija, željna vlasti, ostavila prvog muža radi cara, potpuno odvojivši ga od dece. Plašeći se da će ovo nedelo baciti senku na Avgustov ugled, optužila oca svojih sinova za nasilje, koje siroti Klaudijan ni u bunilu ne bi počinio. A, da bi stekla veći uticaj za sebe, oterala voljenu Tiberijevu ženu, kako bi prisilila naslednika na brak s Avgustovom kćerkom. Nije podnosila ni moju baku – svoju drugu snahu, ali istrajnost Antonije i njeno srodstvo sa Oktavijanom spasiše je loše sudbine.
«Hoće li ova Klitemnestra47 da nam pruži utočište?» Tiho upitah Hereju, dok smo čekali u caričinom atriju.
«Jedino iz inata sinu.» Odvrati. «Oni se mrze kao pas i mačka.»
Gnusavi nomenklator najavi naš dolazak, a dvoje drugih slugu otvoriše vrata tablinuma48.
«Gaj Cezar, sin tvog unuka Germanika,» Progunđa. «I njegove sestre, u pratnji…»
«Kasija Hereje.» Nestrpljivo završi matrona, radoznalo gledajući nas i našeg pratioca. «Viteza, koji spasio život mom unuku.»
«Salve49, Noblissima.» Istupi napred Kasije. «Čast mi je služiti caru Tiberiju i Rimu.»
Starica lukavo se osmehnu.
«Tu sam po želji vojvode Germanika.» Nastavi vojnik tonom, kojim se polaže izveštaj. «Da tražim zaštitu za princa i princeze…»
«Razumem.» Prekinu ga blagim gestom Livija, ustavši sa širokog sedišta. «Neron je sigurno izveo neku glupost, i sada plaši se Tiberijevog gneva.» Reče iritirajuće mirno i pomalo šaljivo. «Vatreni ljudi trebali bi da se boje samo svoje neizdržljivosti.»
Kasije je gledao kroz nju, ne ispoljavajući nijednu emociju.
«Moj sin je težak čovek,» Produži matrona, proučavajući nas. «A, ipak, nije zlikovac, koji proliva rodnu krv. Ako je Neron prekršio zakon, neće da stekne veću kaznu od ademptio civitatis50, dok njegova deca ostaće na sigurnom.»
«Vojvoda nikad ne bi izdao svog cara.» Objasni Hereja. «On je pao žrtvom tuđe izdaje.»
«Šta znači – pao?» Uozbili se Livija. «Zar je on mrtav?»
Kasije klimnu glavom u znak potvrde.
«Requiescat in pace.» Reče žena pribrano, čak i pomalo indolentno. «Kakva budala!»
«Noblissima,» Centurion se pobuni. «Pokojni vojvoda je uvek bio plemenit i uzor svima…»
«Zato je nevino nastradao.» Podrugljivo zaključi Livija. «I sada, tako neodgovorno šalje svoju decu preko Mare Nostrum51 – da ih čuvam?!»
U trenu, kad su moje sestre drhtale od umora i straha, a Gaj ljutito stezao male pesnice, setih se razgovora oca sa Pizonom, koji sam slučajno počula, prolazeći pored triklinija52. Od malih nogu bila sam kratkovida, ali moj sluh bi oštar kao sovlji. Pizonovi čuvari nisu mogli pretpostaviti da dete, bezbrižno skakačuće po atriju, može da čuje iza zatvorenih vrata. Odjednom, sve mi postade zastrašujuće jasno.
«Avgusto, molim te, saslušaj!» Uzviknuh u očaju. «Senator Pizon je prevario mog oca! Ubedio ga da poseti Egipat – bez carske dozvole!»
Zaprepašćena mojom drskošću, carica čutala još neki minut, a zatim je naredila svim slugama da napuste tablinum. Kaligula mi jako stisnu dlan, a Kasije poruči pogledom da se ne plašim.
«Da, princeza je u pravu.» Reče Liviji, i sam pomalo zabezeknut mojom smelošću. «Na prijemu, gde bejah prisutan, Nerva je pominjao svojevoljnu posetu provincije, a Pizon…»
«Ne zanima me nikakav Pizon!» Dreknu starica. «Neron je dobio najveću počast i od Avgusta, i od Tiberija, a kako njima uzvrati? Moj prvi unuk!» Jaukne patetično. «Antonija je kriva! Umesto, da na dužni način vaspitava decu, ona je samo čitala i sadila u vrtu cveće..!» Zatim, naigrano uzdahnuvši, prisedne. «Šta da radim sa ta četiri derišta?»
Poželeh da se opet umešam u razgovor, i pomenem proklete knjige, kojima nas je Pizon namamio u Egipat. Htedoh da se obratim Avgusti kao svojoj prababi, da potražim mrvicu podrške i razumevanja… Na kraju, gledajući ovu krhku ženu, za čije godine ta vest bi mogla biti fatalna, htela sam čak da je utešim… Sve dok se nismo srele pogledima.
To, što sam videla u njenim očima je bila ogorčenost – osećaj, koji odavno prepunio svo njeno biće, sakriveni ispod vela ljubavi i brige prema deci. Svojoj deci. Sve ostale je ona delila na vrste. Jačije od sebe je sa mržnjom pratila, a one slabije olako uništavala. A sada, imajući moć i slavu, Livija ogorčeno gledala sve one, što su odbili da idu njenim stopama.
Gadljivo skrenuh pogled.
«Donela sam odluku.» Izreče zvanično, pružeći Gaju ruku da bi je podigao sa sedišta. «Ti, dečače, ostaješ sa mnom.»
Gaj pogleda u mene, shvatajući da nam preti razdvajanje.
«Šta će biti sa devojčicama?» Upita Kasije.
Carica ga izmeri pogledom.
«Ko si ti – vojnik ili dadilja?» Njen bes se pretvori u sarkazam. «Neučtiv si, kao i ova mala…» Pogleda kroz mene. «Kako ti je ime?»
«Julija Druzila.» Odgovorih ravnodušno. Mrzila sam moje ime, diveći se Grkinjama, čija su imena bila zvučnija i maštovitija od rimskih. Zaleuk me je zvao Glaukula53, i ovaj nadimak mi bio