Sofija i Kasije. Anna Canić. Читать онлайн. Newlib. NEWLIB.NET

Автор: Anna Canić
Издательство: Издательские решения
Серия:
Жанр произведения: Историческая литература
Год издания: 0
isbn: 9785449682642
Скачать книгу
snagom napisah na vlažnom pesku – između vrućeg kamenja i ledene vode. Pomislih, da dolazi ta smrt, o kojoj pričaše mi čuvari…

      Najednom, jarka svetlost mi je prodrala kroz prste i na trenutak me oslepela. Kad sam progledala, videh ispred sebe Mihaila – arhanđela sa šest vatrena krila.

      Pomaže mi da ustanem. Osetila sam olakšanje.

      «Sofijo!» Reče blago. «Ko je istrajao u vernosti prema čoveku, i Bogu je ostao veran. Od sada nisi besmrtna, ali zbog tvoje ljubavi živećeš ponovo, volećeš i bićeš voljena.»

      Primetih u njegovim rukama plamteći mač od dragog kamena, i zadivih se savršenstvu oblika tog nepoznatog alata.

      «Arhanđeli su ratnici Nebeskog kraljevstva,» Otkri mi tajnu. «Tvoj će izabranik biti vojnik kraljevstva zemaljskog.»

      Htela sam da se bacim anđelu pred noge, ali me zaustavi.

      «Samo pred Bogom kleči, Njemu se zahvaljuj, jer je ovo volja Njegova.»

      Smirivši poludelo srce, upitah Mihaila o budućnosti Adama, Eve i njihovih potomaka.

      «Za one, koje se odreknu ljubavi, kazna je život bez ljubavi. Čovek, koji ne voli bližnjeg, ne može da voli ni Tvorca. Dok onima, koji se pokaju i obrate se Svevišnjem, otvoriće se put spasenja. Za svoju ljubav svako moraće da se izbori, da bi razumeo da je to najveći dar Boga ljudima.»

      Beše mi drago da za čovečanstvo ima nade.

      «Međutim, Sofijo,» Nastavi on gromoglasno. «Evine laži pratiće te vekovima preko pokolenja. Kroz tvoje ime, Mitra će pokušati da sablažnjava narode. Smatraće te za zloduha i boginju, za mit i bajku.Ali zemaljska slava ništavna je, kao vladavina odmetnika. Tvoja pak ljubav živeće dok traje svet, a tvoja priča otkriće se tek na kraju vremena.»

      «I neka bude.» Odvratih, i zamolih da još jednom vidim Adama.

      «Ne sada.» Reče anđeo, i nestade u stubu od nebeskog ognja.

      Devetsto godina sam živela sam od nade, potpuno sama u divljini. Pravila sam skloništa, skupljala hranu i pripremala je uz pomoć vode i vatre. Nisam se plašila hladnoće, ni vrućine, niti grabljivaca. Nisam osećala umor. Brinula sam se o zverima i pticama, bez straha i sa ljubavlju, i oni su mi uzvraćali odanošću. Stalno su me pratile sove i divlje mačke – slobodna, pametna i spretna stvorenja. Delila sam s njima hranu, lečila ih, žalila, kad su ugibali.

      Mesta, gde sam živela, bila su prekrasna. Visoka brda, bistre reke, zelene šume. Nisam ostajala predugo na istom mestu, tražila sam put, koji bi me doveo ka voljenom. Anđeli su ćutali. Morala sam da pričam sama sa sobom da nebih zaboravila naš jezik… I pisala sam, misleći na suđenog.

      «Ja sam nerotkinja

      I mnogi su sinovi njezini.

      Ja sam mir,

      I rat je zbog mene došao.

      Muž je moj onaj koji mi dade život,

      I koji mi ga oduze.»

      Jedne sam noći sanjala neznani glas, koji mi je poručiosamo jednu reč – «Kalvarija». Odmah sam shvatila da je to bilo mesto, gde sam morala da idem. Bolelo me je srce, ali nisam smela da poverujem predosećanju. Krenula sam u zoru, kad su moje životinje spavale, ostavivši njima sve zalihe hrane.

      Prvih su sedam dana bili najteži. Skoro da se nisam odmarala i jela. Stopala su mi krvarila, a u glavi su mi se vrtele Sansenojeve reči o prednosti nebeskoj ljubavi, ali nisam se predala, čak i kad mi je groznica pomešala san sa javom.

      «Jer ja sam ona, koju zovu Mudrost…

      Ali vi ste me prozvali Smrt.»

      Svest mi je se gubila i vraćala, i svaki put sam mislila da je došao kraj. Kada sam konačno došla ka sebi, osetila sam mekani ležaj i topli prekrivač. Sobica u kojoj sam bila, činila mi se lepša nego anđeoska kuća u steni. Pored mene je sedela žena i držala me za ruku.

      «Hvala Bogu, što si se probudila. Kako si?» Njen glas je bio nežan i pun brige, ali ona nije bila anđeo, već ljudsko biće – Evina kći.

      Nisam imala snage da pričam, sve dok me strankinja nije nahranila supom.

      «Spasila si mi život.» Rekla sam, proučavajući njeno lice. Nije ličila na Adama, a ni na Evu. Kosa joj je bila crna kao noć, a oči tamnoplave i duboke, kao more.

      «Kad smo te našli, ležala si nepomićno. Muž mi je rekao da si mrtva, ali znadoh da si živa.» Osmehnula mi se žena. «Ja sam Ša’ron.»

      Uzvratila sam osmeh. Setih se da nisam znala nijedno od ženskih imena. Druga Sofija na svetu sigurno nije postojala.

      Šaron je uzela me za ruku i zagovornički prošaputala.

      «Slobodno kaži mi ko si. Ako se kriješ od nekog, ne boj se, ja te nikada neću odati. A neće ni moj muž, ni sin.»

      Bila sam dirnuta njenom dobrotom. Prvi put u životu sam imala prijatelja, i nisam htela da izgubim taj osećaj. Ipak, nisam htela ni da je lažem. Budila je u meni poverenje.

      «Sofija.»

      «Prelepo ime.» Oduševi se. «Nisam srela nikog, ko bi se tako zvao.»

      Izgledalo je kao da ona nije imala pojma.

      «Odakle si, Sofijo?» Zagleda se u mene. «Puštena kosa, kratka haljina. Ne izgledaš kao žene sa Kalvarije.»

      Zadnja reč me je digla na noge.

      «Polako, dušo.» Zaustavi me Šaron. «Nisi još dovoljno jaka da hodaš.»

      «Znaš li gde se ovo mesto nalazi?»

      Žena se začudi, a onda se glasno nasmeja.

      «Ma ti se šališ sa mnom. Koja od nas ne zna gde je brdo Kalvarija?»

      U očima mi je potamnelo, i morala sam da se vratim u krevet.

      «Bićeš u redu.» Pokri me ćebetom. «Samo odmaraj. Doneću ti vode.»

      «Moram smesta da odem tamo.»

      Bila sam ozbiljna, i Šaron poče da sumnja.

      «Ti nisi od Setovog roda, je li?» Izraz lica joj se promenio. «Ti si… od Kaina?»

      «Nisam. Ni jedno, ni drugo.»

      «Kako je to moguće?» Čudila se moja spasiteljka. «Avelj nije imao potomke, a ti si premlada da bi bila Adamovom kćerkom.»

      Dakle, bila sam smrtna, ali nisam starela.

      «Imam godina koliko Adam. Rođena sam zajedno sa njim.»

      Žena razrogači prelepe oči.

      «O Bože… Ti si Lilit!»

      Klimnula sam glavom. Obećala je, da mi ništa neće faliti ko god da sam bila.

      «A Evi svaka čast za nadimak.» Pomislih. «Mogla bi da smisli i nešto gore.»

      Međutim, Šaron je bila srećna.

      «Har’el! Harel!» Pozva muža. «Dođi ovamo!».

      «Šta se desilo?» Začuh muški glas iz susedne sobe.

      «Nikada nećeš pogoditi ko je naša gošća!»

      Na vratima pojavio se visoki mladić crvene kose, koji je pomalo ličio na Adama. Na rukama je držao malog nasmejanog dečaka.

      Ustadoh iz kreveta. Nisam više osećala nesvesticu. Muškarac je zurio u mene, a žena i dete se smeškali.

      «Sudeći po tvom izgledu, ti nisi sa Kalvarije.»

      Nasmejala sam se i ja. Bogami, ovi ljudi su uspeli nešto, što anđeli nisu – da me, barem na trenutak, razvesele.

      «Ona ne zna gde je to.» Reče