– Добро, слажем се.
– Ок. наредник се радовао и повео Клопа до тоалета. – крпе, прах испод судопера. А за технику коју добијам. Криза, хахаха.
– А где је канта и тоалетни папир?
– Исперите крпе у судоперу и обришите дупе прстом. – наредник је погрешио.
– Како је? – изненадио се Клоп.
– Како учите, у основи имам папир за папир, могу да понудим, а са обичним папиром имамо велики стрес. Криза у земљи. Штавише, ми смо државни службеници.
Оттила се кисела на лицу и, узевши предложени папир, попела се на тоалет. Зачула се гласна грмљавина, Пент се окренуо и изашао напоље, затворивши постоље. А Оттила се опустио, погледао између ногу и наборао лице. Не само да је смрдио од киселих очију, већ су и све панталоне споља биле прошаране малим, гадне боје, смрдљивог сушњака. Није било питања о ВЦ-у. Чак су и капи дијареје лепршале по зиду.
Инцефалопат је стајао код колоне и, угледавши наредника који је напустио положај, брзо потрчао према њему.
– Здраво! апцхи”, ласкао је.
– Шта, чекате унука? – саркастично је упитао Пентх.
– Који унук? Апцхи, – глупи Арутун Карапетович.
– Шта ми овде градите гримасе? Или је он ваш саучесник? Шта планирате, радници?
– Ко? Апцхи”, уплашио се Харутун.
– Шта правите будалу? Твоје пријатељство се тражи савезно. Јесте ли с њим?
– Ах? апцхи, – затресао је образе инцефалопатом. – не. Ја га уопште не познајем. Први пут када видим.
– И шта онда куваш за њега? Убоди, ујаче. – Наједном је наредник зарежао. Харутун се повукао. – Он је упрегао за себе, као и за себе, а ти?
– Ах, апцхи, знам га, али то је јако лоше, и то само захваљујући његовој жени.
– ста? – Пент се насмешио.
– Спавам са његовом супругом! – потврдио је Харутун. Наредник се нацерио и отишао да сними документе за пиво.
– А када ће бити пуштен? – одјекнуло је у предворју.
– Како је тоалет код куће и одговор ће доћи. Дакле, три дана имам право да га јебем.
– Могу ли му помоћи? – предложи Харутун целом предворју.
– Перите тоалет?
– Да, брже пуштање на слободу
– Не, није дозвољено.
Харутун тужно спусти главу: Мдаа… стигао је тамо и нема новца, а Клоп је спуштен.
– Имате ли новца? – неко је шапнуо право у слух каплару. Дрхтао је целим тијелом и окренуо се. Иза њега је стајала дебела пуковница у полицијској униформи и жвакала је чврсти хамбургер.
– Нннет.
– Зашто? Ом иум иум.
– И новац, апцхи, – Харутун се збунио у мислима и, испруживши кажипрст, тражећи зјенице, показао према вратима полицијске поште. – И новац од мог, апцхи, кувара, тамо, у мајмунском клипу из Клопа.
– Каква грешка? Је ли то надимак?
– Не, његово презиме, апцхи, био је притворен док се не утврди његов идентитет.
– Аххх! Ох иум иум., Па идемо, узми новац од њега, као да је себи и дај ми га.
– Аххх. Има, апцхи, картицу.
– Извини. –