Харутун је још увијек желио нешто рећи да остане с Клоповом супругом, али он је постао замишљен и погледао према пузећем двоструком репу на кољену и палцем притиснуо инсекта у тканину хлача.
– Шта сте желели да разнесете? – саркастично заклонивши очи, упита Отила.
– Немам новца ни лека.
– Па, то је решиво. Све плаћа буџет. Ако нађемо нос.
– А ако је не нађемо?
– А ако га не нађемо, сви трошкови ће бити одузети… од вас.
– како?
– И тако је. Ако и даље постављате глупа питања, можете изгубити посао. Разумео?
– Тако је, разуме се. Када идемо?
– Глупо питање. Већ смо требали бити тамо. Идемо сада!
– И шта је то тако брзо? Нисам спакирао кофер?
– Увек га морамо спремати. Знали сте где добијате посао… Узгред, иста ствар…
– ста?
– Нисам спакирао кофер. Да, не требају нам. По доласку купите оно што вам треба. Имам банковну картицу.
– А ако нема довољно новца?
– Он ће бацити. – и опет је окружни полицајац гурнуо прст у плафон и у стилу пигмеја скочио, користећи муљеве, на сто, машући ногом испред носа колеге. Устао је и прешао стол пјешице у правцу од Арутуна до столице. Сузе и кренуо према излазу.
– Шта седиш? идемо! – и махнуо руком, – и као да је дуж Санкт Петербурга, надвио се над Земљу…
Они су напустили тврђаву, оставивши на вратима само белешку с кредом:
“Не брините. Отишли смо по хитан задатак у Санкт Петербург. Останите на месту Инцефалата, а Изиа – уместо мене.. Ја!”
А на дну је додатак у другом рукопису:
“Извини, Пупсике, враћам се као што морам! Док се твоја Флеа шета горе. Сачекај ме и враћам се. Можда један…”
Изиа је прочитала биљешку и, пишући на листу рукописом оца и Интсефалопат, сакрила је у џеп и обрисала натпис с врата.
– Па, стара козо, имаш је. – Узео сам мобилни телефон и послао СМС свом оцу. Затим је ушао у кућу и дао је мајци. Читала је и слегнула раменима.
Пусти га да јаше. Заменићемо га. И ни реч о наставку оца. Разумео?
– Наравно, мајко, разумем… И узмимо свињу од равнатеља, а? предложио је.
– Шта си ти? Морамо радити све у складу са повељом и правдом.
– И виче на мене поштено?
– Он је директор. Он зна боље. И он ће бити оправдан пред Богом.
– Је ли то она која виси о зиду у канцеларији?
– Скоро. Тамо виси гвоздени Фелик, његов заменик. У реду, иди домаћи.
– јесам. Мама, могу ли ићи у шетњу реком?
– Идите, али запамтите, штене: утопите се, не враћајте се кући. Убит ћу те… Разумеш?
– Да. – викнуо је Иззи и нестао иза врата…
АПУЛАЗ 3
– Не, заштитниче, могао бих да останем, срце ми је слабо…
– Ништа, овде у Санкт Петербургу ћете дисати гасове и лакоћу.
Харутун је још увијек желио нешто рећи да остане с Клоповом супругом, али он је постао замишљен и погледао према пузећем двоструком репу