– Па, стара козо, имаш је. – Узео сам мобилни телефон и послао СМС свом оцу. Затим је ушао у кућу и дао је мајци. Читала је и слегнула раменима.
Пусти га да јаше. Заменићемо га. И ни реч о наставку оца. Разумео?
– Наравно, мајко, разумем… И узмимо свињу од равнатеља, а? предложио је.
– Шта си ти? Морамо радити све у складу са повељом и правдом.
– И виче на мене поштено?
– Он је директор. Он зна боље. И он ће бити оправдан пред Богом.
– Је ли то она која виси о зиду у канцеларији?
– Скоро. Тамо виси гвоздени Фелик, његов заменик. У реду, иди домаћи.
– јесам. Мама, могу ли ићи у шетњу реком?
– Идите, али запамтите, штене: утопите се, не враћајте се кући. Убит ћу те… Разумеш?
– Да. – викнуо је Иззи и нестао иза врата…
– Уух – контролор, родом из неке латвијске колективне фарме, одмахнуо је главом пуштајући посетиоце. – Нема савести, очигледно је да лице није руско, а генеричка униформа навучена.
– А за то постоји административна казна.. – објаснио је наредник Голитко, родом из Лавова.
– А ево и мог пасоша, са вриском, Харутун Карапетовицх и пружи му пента. – Руски. Ја сам Рус, мој!
– Као и ја, – дода пент
– И ја. – испупчила очи, додао је контролор.
– Па, у реду си. – Листу пасоша изговарао је пент, – иако на тренутак, – погледао са чела, – да ли сте уметник? – у разнобојне очи, након чега је спустио студијски поглед у уши, – или зоофил?
Оттилине су се очи испразнуле и он се нагибао попут застрелног погледа на Интсефалопат. Тело је поцрвењело.
– Па, бод, којим стоком те смешташ или код куће? – послужитељ је путовници предао Харутун.
– Какав сам уметник? Нисам стални асистент за локално село Соколов ток, Лењинградска област.
– Ох, горед, склони се одавде. – сугерише дежурни официр.
– Ево моје личне карте.
– Каплара, кажете? – наредник га је огребао по образу и ставио му семе у уста. – па, слободан си, и овај ће доћи са мном.
– Шта значи, “пођи са мном”? – огорчен је био кревет. – Да сада зовем шефа? Наместиће ти мозак…
– Ти зовеш, зовеш тамо, у моју канцеларију, и на почетку ћу те тестирати на потрагу, можда си чеченски терориста или си побегао од родитеља. Хајде, идемо. слуга га је добацио и једноставно га одгурнуо: било гузом или цијеви, Оттил му је поверен јуришном пушком у дежурној соби железничке страже железничка станица. Анћефалопат га је слиједио и чак је желио да се запали својим Оттилом, као што се чинило Клопу, одмах је нестао иза колоне и претварао се да не познаје Клопа.
– Харутун, зови Исолде, пусти га да донесе документа! – повикао је Клоп.
“И брже”, дода наредник, “у супротном ће дуго остати са нама.”
– А када ће бити пуштен? упита Харутун.
– Како успоставити особу…
– Три дана? – насмешио се старац.
– Или можда три године. – одговори присутни. –