«Zašto, ako je Mitra kažnjen, Otac dozvolio mu da hara Zemljom, da nas napada?»
«Ništa na svetu se ne dešava bez Božijeg dopuštenja.» Odgovorih. «Odmetnik ne sme da nas povredi, ali se potrudiće da nas prevari – da počinimo nešto zabranjeno… Preljubu.»
«I postanemo kao on? A nikad u životu!» Povikao Adam. «Samo se pitam, zašto Bog nas ne štiti ako već zna da nećemo da Ga izneverimo?»
«To trebamo da dokažemo.» Uzvratih. «Sećaš se, Bog nam je dao slobodan izbor? Sad je pravo vreme da izaberemo.»
Adam slegnu ramenima.
«Svejedno, ne shvatam, zašto bismo izabrali večnu muku umesto večite sreće? Zašto bismo izdali Onoga, što nas stvori?»
Osetivši njegov strah, opružih ruku da ga zagrlim.
«Ja tebe nikada ne bih prevarila.»
On se nasmeja.
«Sofija, šta ti pada na pamet? S kim mi da prevarimo jedno drugo? Jedini ljudi smo na svetu! Biće još, naravno, i naše dece, ali oni voleće se međusobno.»
Uzdahnuh. Supružnik me opet nije shvatao.
«Znam, ali, da je postojala druga žena, koja bi bila imala sve ono, što ja nemam…» Htedoh da ga upitam, ali me prekinu.
«Neću da razmišljam o tome, što je nemoguće. Moja si žena ti.»
Naglo se setih nečega, što sam onomad videla u šumi. «Hodi, da ti nešto pokažem.»
Adam se složi, ali zamoli da se ne zadržavamo – bio je gladan.
Poslednji put smo šetali ruka u ruci pored jezera. To, što sam želela da vidi beše naše odraze u bistroj vodi. Dva prelepa čoveka u svetlosnim haljama, sličnija od blizanaca – crvene kose i azurno plavih očiju, gledala su sa bljistave površine.
«Neverovatno!» Reče Adam zadivljen.
«Savršeni u dvojstvu, je li?» Zapitah, ponovivši reči anđela, ali me suprug nije slušao.
«Od prvog dana istražujem prirodu…» Zamisli se. «Obišao sam svaki kutak Edena, a ovo blago mi je nekako promaklo… To je igra svetla!»
Ukočih se u mestu, osetivši promenu u muževljevom ponašanju. Nisam ga čula dok se on oduševljavao Božijom tvorevinom oko nas. Bilo mi svejedno, hoće li sunce izaći sledećeg jutra, hoće li zrikavac početi pesmu u suton, hoće li se sova oglasiti u ponoć, a slavuj u svitanje… Niz lice su mi kapale prve suze.
«Sofijo?»
Primeti. Počuh nežnu notu u njegovom glasu.
«Šta je to, draga?» Pomilova me po obrazu. «Ti plačeš?»
«Plašim se, Adame.» Glas mi je odjednom zadrhtao.
Muž se uozbiljio.
«Suze – u mestu gde se nikad ne plače… To nije dobar znak.» Zagrlio me je čvrsto i prošaputao na uvo: «Nemaš razloga da za brigu kad si sa mnom.»
Nisam se osećala sigurno, ni voljeno.
«Vreme je da se vratimo.»
I one noći spavali smo odvojeno, okrenuti na suprotne strane.
U zoru, dok je Adam spavao, pažljivo ustadoh i izađoh na prstima iz kolibe. Pokupih sa stola glinenu tacnu i bokal, i zakoračih već poznatom stazom prema jezeru. Brala sam krupne ljubičaste smokve – omiljeno voće mog muža. Išla sam sama, ne mareći se za anđeolsko upozorenje.
«Šta on mi može,» Pomislih. «Taj Mitra?»
Napunivši posudu sočnim plodovima, kleknuh pored jezera da zahvatim još malo vode. Naprečac začuh iza sebe korake, i osetih teskobu. Ovo nije bio Adam. U ogledalu jezera uvideh tuđina – visokog, tamnoputog i crnookog. Ispustih s pljuskom bokal.
«Budi pozdravljena, Sofijo.» Reče prefinjeno. «Nosim ti lepe vesti.»
Preda mnom stajao je anđeo – sa sjajnim kao sunce krilama, odeveni u blistajuću odoru.
«Verujte samo nama troma.» Setih se reči naših čuvara, i pogledah u oči tuđinu. Vzor mu je bio nadmen, a njegovo prisutstvo, umesto poverenja, izazivalo strah i gađenje.
«Nemoj da me se plašiš.» Opruži mi ruku. «Ja sam prijatelj. Znam za bol, i želim da ti pomognem.»
Napravih korak unazad.
«Znam ko si ti.» Uzvratih tvrdo. «Ne treba mi ni pomoć, niti bilo šta od tebe.»
Mitra se grohotom nasmejao.
«Mnogo si prkosna za jedno žensko biće.» Najednom njegovo obesno lice poprimi blag i produhovljen izraz. «Znam, da ne voliš Adama. Ostavi ga, pođi sa mnom…»
«Ni tebe ja ne volim.» Prekinuh ga. «Odvratan si mi.»
«Nemaš ti pojma, glupačo,» Stisnu on koščaste pesnice. «Ni ko sam ja, ni kakve su mi moći. Ako poželim, mogu da te smrvim. No, ako mi se pokloniš…» Promeni glas u prepreden. «Uzdignuću te do devetog neba, kao sebi ravnu boginju.»
Pogledah ga sa prezirom, i okrenuh se da pronađem bokal.
«Ne laži, Mitra, i ne kušaj me sa onim, čega nemaš. Klanjam se samo Bogu, jer je on jedini vladar sviju svetova.»
Tuđin se zatrese od jarosti.
«Majmunice!» Zaurla, podigavši pred sobom stub od prašine. «Znaj, da ćeš skupo platiti za svoju drskost!»
«On ne sme ništa, ako Bog ne dopusti.» Pomislih i, prigrlivši posudu smokava, okrenuh se da odem.
«Zažalićeš.» Zakikota mi ustopice na hiljadu glasova. «Zapamtićeš me..!»
Zatvorih uši da ne čujem to demonsko eho.
Stigoh do kolibe začuđujuće brzo. Adam je stajao na pragu, jednom rukom zaustavivši me da ne uđem.
«Vraćaj se otkud si došla.»
Ne shvatih ga ozbiljno.
«Brala sam smokve – tebi.» Opružih mu posudu. «Da te iznenadim.»
Odgurnu moju ruku, isipavši voće.
«Brala si – ceo dan? Zašto me lažeš, ženo?»
Nikada ranije nije mi se tako obratio.
«Kako to misliš?» Pogledah u nebo. Sunce je zalazilo, obojivši horizont u grimizno.
«On može da upravlja vremenom.» Zapanjih se.
«Izdala si me, Sofijo.» Gadljivo reče Adam. «Odbila si da ležiš sa mnom, da bi otišla sa Mitrom!»
Shvatila sam. Pretnje tog odmetnika nisu bile lažne.
«Danas me posetio anđeo!» Produži gnevno. «Rekao mi da si zla, i da te moram proterati!»
Kroz bol i suze pokušah da mu ispričam istinu, ali mi nije verovao.
«Šta će mi žena, koja nije poslušna?» Uzviknu on, podigavši ka nebu ruke. «Koja ne rađa decu, a od muža traži neku – ljubav?»
Naslonih se na stablo urme. Ostadoh bez reči, ali najgore je tek dolazilo.
Iz naše kuće izašla je ona. Druga žena. Zamena za mene. Slobodni izbor Adama.
Visoka, plavokosa, vitka – sa očima zelenim, kao zmijske. Bog joj nadenu ime Eva, što znači – život. Moj muž je sada imao novi život, gde nije bilo prostora za Sofiju.
Podigoh glavu i pogledah Adamu u oči.
«Ti si me izdao, i tebe je vrag zaveo.»
«Ućuti, ženo!» Dreknu on. «Ne želim više da ti budem polovina, želim da njoj budem čovek!»
Sakrivši