Sofija i Kasije. Anna Canić. Читать онлайн. Newlib. NEWLIB.NET

Автор: Anna Canić
Издательство: Издательские решения
Серия:
Жанр произведения: Историческая литература
Год издания: 0
isbn: 9785449682642
Скачать книгу
cilja i odmora.

      «Zašto sam stvorena?» Pitah se, ridajući. «Zašto ne mogu da volim i da budem voljena?»

      Semangelof, moj anđeo-čuvar, mi dade odgovor.

      «Nije na nama da ispitujemo Božje odluke. Otac nam daje sreću, a tuge mi smišljamo sami. Ljudska je ljubav velika, ali od nebeske je neuporedljivo manja.

      Anđeo uze me u naručje kao brižljiva majka njeno bolno dete.

      «Na nebu ne postoji druga ljubav, osim svete, božanstvene. Mi, anđeli, smo neprekidno srećni.»

      «Nisam ga volela,» Poverih se svom čuvaru. «Ali ga nisam izdala, i svakog dana molila sam Boga da osetim ljubav, i da me zavoli Adam.»

      «Žao mi je, Sofijo…» Uzdahnuo je Semangelof, raširio ogromna krila, i odvojili smo se od zemlje. Za trenutak letela sam među oblacima. Telo mi je postalo lagano, kao pero, a ta sloboda beskrajnog plavetnila probudiše u meni radost. Radost, a ne i sreću.

      «Tvoj dom je sada zemlja između dva mora. Tu, u visokoj steni načinjeno ti je obitalište. Za tebe će zemlja da rađa i potok neće presušiti.» Reče mi anđeo. «Zato što se nisi oglušila o Božiju zapovest, nikada nećeš da umreš. A svud oko tog mesta, sa jedne strane, prostiraće se neprohodna šuma, a sa druge – duboko more, jer nisi više bezbedna nigde na svetu».

      «Šta još mi može uraditi Mitra?»

      Semangelof lagano spusti me na zemlju.

      «Za sad, ti njega više ne zanimaš. Šteta je već napravljena, i odmetnik je siguran u svoju pobedu. Trebaće ti zaštita od ljudskog roda, jer mrzi te i Eva, i njeni potomci.»

      Uvideh ispred sebe velelepnu kuću, isklesanu u kamenu, u senci visokog drveća, i vodopad izbijajući iz stene, i raznoliko cveće… I gustu šumu, što je okruživala moju novu postojbinu, i tamno-plavo more… Tu sam trebala da živim večno – sama. To nije bila nagrada za vernost, nego kazna.

      Anđeo shvati moje misli.

      «Nemoj da budeš nezahvalna.» Reče oštro. «Tvoji ljubavni jadi nisu su ništa prema kazni za neverstvo.»

      Osetih, da za vreme mojih lutanja desilo se nepopravljivo.

      «Kako je sada Adam?» Upitah zabrinuto. «Da li je srećan sa tom drugom.»

      Semangelof je zaćutao, a onda pogleda u nebo, i prošaputa.

      «Adam i Eva su prognani. Eden potopljen, a ljudski rod proklet.»,

      Bol, skoro fizički, savio me je na pola.

      «I Eva?! Kako misliš – prokleti?»

      Anđeo uze mene za ruku i uvede u novu kuću.

      «Adamova preljuba povukla je za sobom Evinu. Ženu, stvorenu iz njegovog rebra, zaveo je Mitra.»

      Prisetih se njenog zmijskog pogleda.

      «Možda sam ja kriva.» Tužno pomislih. «Nisam mu dala decu, nisam podržala njegovu želju da osvoji nove zemlje i zanate… Zanimala me samo ljubav.»

      «Ti nisi kriva ni za šta.» Uzvrati Božiji glasnik. «Ti si bezgrešna.»

      Kazna za Adama i Evu bila je da žive život, koje odabraše sami. Život van Rajskog vrta bio je težak i opasan – kiše i suše su ometali muškarčev rad, a žena bila je osuđena na rađanje u mukama. Sve je u njihovom životu bilo prolazno, čak i sam život imao svoj kraj. A posle toga – beše mrak i tama…

      Eva je nosila blizance, ali Adam nije bio njihov otac.

      Anđeo ode bešumno, ostavivši me da se opružim na mekom krevetu i konačno zadremam.

      Probudili su me lagani zraci jutarnjega sunca. Nekada nisam bila ranoranilac, no sada bilo mi je drago zbog onoga što sam videla. Sunce je kao da se rađalo iz mirnog mora, razlivajući po nebu, jednu za drugom, jarke boje – crvenu, naranđastu, roze i žutu. Nebom su plovili dva bela oblaka, dodirujući se u vazduhu, kao dvoje zaljubljenih.

      «Ja nikad neću upoznati ljubav…» Pomislih.

      Tu iza leđa začuh komešanje. Okrenuh se. Na stolu je sedela velika sova i pospano me gledala. Imala je krupne naranđaste oči imale, crne uši.

      «Lilit1,» Pomilovah je. «Ti ličiš na mene – više voliš noć od dana i ne znaš da napraviš gnjezdo. Hodi, naćiću ti nešto za jelo.»

      Ptica je bila jako pametno stvorenje. Vezala se za mene, i volela je da mi sedi na ramenu. Pričala sam njoj o Adamu, a ona je klimala glavom kao da sve razumela. Često je odletala usred noći, ali kada bila tu i nije spavala, stalno me pratila pogledom.

      Jednoga dana, našavši na podu njeno pero, umočih ga u sok od nara, i, vođena nebeskom silom, napisah na kori drveta prve rečenice.

      «Pitaš se ko sam ja

      Pa ti dolazim poput tvoje senke

      Kao sova usred mračne noći?»

      Pogledavši slova, i pročitavši ih – obradovah se. Bilo mi čudno to što radim. Nisam znala, zašto, ni za koga pišem, niti sam razumela potpuni smisao mojih reči, ali nastavih.

      «Ja spavam na zemlji i igram u drveću

      Ja ležim na pesku i letim s povetarcem

      Koračam ka nebu i pijem sa pčelama

      Ja pevam… i radim sve ono što poželim!2»

      Zavoleh ovaj novi zanat, i zahvalih se Svevišnjem za poklonjeni mi talenat. U pisanju mi prolaziše dani, ali još uvek sam osećala samoću.

      «Šta će ti drugi ljudi, Sofijo?» Pitali su me anđeli. «Na ovom mestu ti je ugodno i lepo. Ne znaš ni za mržnju, ni za bolesti…»

      «Ja želim voleti i biti voljena.» Odvraćala sam. «Tom zemaljskom, ljudskom ljubavlju.»

      «Adam je izabrao Evu.» Objasni mi Senoj. «Oprostio je prevaru, i rodio sa njom još dece.»

      «Eva je ljubomorna.» Produži Sansenoj. «Na tvoju besmrtnost i vernost, i ubedila je Adama i svoju decu da si otišla sa Mitrom, i postala demon, koji mori decu i zavodi muška bića.»

      «Pogledaj oko sebe,» Pitao me Semangelof. «Zar voliš ljudsku bol i tugu više od nebeske sreće?»

      «Bez ljubavi,» Ne odustajala sam. «Ne vidim razliku između paklenog i rajskog.»

      —

      «Može me osvojiti samo Heroj

      Što me je voleo pre vremena rođenja…»

      Nalazila sam utehu u pisanju.

      «I on će biti moj potomak,

      Moja je moć od njega.

      Ja sam mu potpora u mladosti,

      A on je meni potpora u starosti.

      I što je volja njegova, meni je stvarnost…»

      Težnja za ljubavlju i traganje za nekim, ko još uvek nije postojao, dovedoše me na ivicu razuma.

      «Adonaju!» Izrekoh Neizrecivo Ime Tvorca. «Molim te, okončaj ovu moju patnju!»

      Prekršila sam zavet. Anđeli-čuvari menikad više nisu posetili. U trenu, nestade sve, što sam imala – kuća, i izvor, i stena… Stadoh na obali surovog mora, sa divljom stepom iza mojih leđa. Sa prvim počinjenim grehom iščeznu mi svetlosno odelo. Naga i sama u pustoši, bez kapi pitke vode i hladovine, polako počedoh da gubim svest…

      «Ja sam snaga u drhtanju.

      Ona


<p>1</p>

U prevodu sa hebrejskog – sova.

<p>2</p>

Pesma nad Pesmama: apokrifna verzija.