To znači da moram odmah da ustanem, da se pozdravim sa svojim partnerima i da odletim kući raketom istog trenutka. Pa, bar jednom da me je pitao o mojim planovima, o mom rasporedu, o mojim prioritetima, ili bar o mojim životnim vrednostima. Drago mi je da si konačno stigao, nismo se videli mesec dana. Ali način na koji ti bezobzirno raspolažeš mojim vremenom i mojim životom, ne odgovara mi već neko vreme, a danas želim da postavim to vruće pitanje u našem «dijalogu», Sulejmane. Želela sam da razgovaram i postavim svoje uslove za igru. I u raspravi bih mu jednostavno rekla da «zauvek ode i nikad se ne vrati», i pokazala bih na vrata. Ali u 10 sati uveče sam, kao uzorna devojčica, sedela doterana sa telefonom u rukama u dnevnoj sobi svog stana u Istanbulu i pitala se kako da započnem razgovor. Duboko u meni nešto mi je govorilo da se sprema neobičan zaokret. Zvono mi je prekinulo misli. Pojava Sulejmana je uvek bila neočekivana, i svaki put nešto u meni se ledilo i stezalo me je tako da nisam mogla da dišem… Kasnije ću postati hrabrija i pričati s njim na potpuno drugačiji način. Ali danas, vesela, otvorila sam vrata. Ušao je brzo, kao i uvek, njušeći sve oko sebe.
«Kafa» … Miris turske kafe, koju sam obožavala, širio se po kuhinji. Sulejman je brzo otišao u kupatilo. Nisam imala vremena da išta kažem, jer je već izašao, otvorio frižider i natočio punu čašu vode. Živeo je brzinom svetlosti, kao da trči nekuda veoma brzo ili od nekoga, ali nikako nije mogao da pobegne. Nikad nisam razumela od koga beži i šta ga tera da ide tamo, kuda on ionako nikada neće stići, jer je važnije ostati ovde i sada u harmoniji sa samim sobom, u kojoj očigledno nikada nije boravio i po koju se vraća svaki put u moje srce, gde sam ga čuvala. Sedeo je na sofi i uključio TV, NTV sport, njegov omiljeni tim, fudbalsku utakmicu… Pa, moja radost je malo splasnula.
«Dođi ovamo», – povukao me je na kauč i posadio pored sebe, odmah sam počela da ga ljubim, za mesec sam ga se poželela i živela kao na vulkanu, jer nikad ga nisam prva zvala i nisam pisala.
«Prešao sam 8 hiljada kilometara, doleteo sam iz Irana», – požudno me je ljubio, iznenada je ustao i jednim me potezom svukao, uvek bi me odjednom celu svukao, nije hteo ni sekundu da čeka.
Podigao me je rukama uhvativši me za bokove i, stojeći, posadio me na sebe tako da sam skoro umrla od orgazma.
«Cela si moja, reci mi da si cela moja.»
«Znaš to, Sulejmane.»
«Želim da od tebe to čujem.»
«Da, tvoja sam», – nikada mi i nije ostavio drugu mogućnost, nego da ga volim. Zaboravljala bih na sve kada sam sa njim. Koja objašnjenja, koji uslovi, kakvi razgovori?! Nikada nije želeo da gubi ni minut na razgovore sa mnom. Odmah bi mi uzeo ruku i uvek bi govorio: «Budi zauzeta sa mnom.» A to je značilo jednu stvar, da je imao malo vremena i da je svaku sekundu želeo da iskoristi i da potpuno uroni u mene. Sa mnom je zaboravljao na sve i uvek mi se vraćao otuda, gde god da je bio… Kao što su se nekada davno ratnici vraćali iz dalekih pohoda. I uvek sam ga čekala.
«Pruži mi svoju čarobnu masažu», Sulejman je stavio moje ruke na donji deo svojih leđa. Voleo je da ga dodirnem celim telom. To nije bila obična, klasična masaža, bila je to živa tantra. Nikada u životu nisam osetila ništa slično, s njim sam uvek bila ono što jesam i činila sam samo ono što sam želela. A htela sam jedno: da ga volim. Činilo se da sam rođena za to, za njega, bio mi je sav moj svet, činilo se da pre njega uopšte nisam živela. A kada se pojavio, najžensteniji cvet je procvetao u mom srcu, cvet moje bezuslovne ljubavi.
Umoran, napokon je zaspao na stomaku, nisam mu smetala, gledala sam njegova široka, jaka leđa i tetovažu-krila, koja se pružala preko oba ramena i malog vuka bozkurta, tetovažu na levom ramenu. Volela sam da ga milujem. Pod mojim milovanjem, odmah bi potonuo u san. Probudio se oko tri ujutro. Pogledao je na sat i prenerazio se.
«Moram da idem», Sulejman je iskočio iz kreveta. Kuda će ovako kasno? Pomislila sam. Nikada ništa nisam pitala, ništa nisam znala o njemu, samo ono što sam videla, ili ono što bi rekao u prolazu.
«Dolazim ti već četiri meseca, Marija», go me je povukao ka sebi. «I želim da me uvek čekaš i brineš o meni», «tako da želim da kažeš „da“.»
«Na koje pitanje treba da odgovorim?» nisam razumela.
«Želim da se preseliš kod mene i živiš sa mnom, kupio sam stan ovde, nedaleko od tebe, u Dumankaja Trend Rezidens. Slažeš li se?»
«Ne».
«Ne razumem», prekinuo je sa navlačenjem čarapa.
«Turska je konzervativna zemlja, ugled mi je veoma važan, ne želim da me ponovo posetiš.»
«Hoćeš li da se udaš za mene?» Hoćeš li? ”– upitno je stajao ukočen sa farmerkama u rukama.
«Ne», jako sam pocrvenela.
«Ne razumem. Nisi odgovorila na moje pitanje!» – nije navikao da odustaje.
«Već sam ti dvaput odgovorila, Sulejmane,» – za mene se sve ovo dogadjalo kao u magli.
«Ne razumem», – stajao je kao zbunjeni dečak, «Nisi mi odgovorila!» Ćutke sam stajala, umotana u peškir, i čekala ga da se obuče i ode. Dalja viđanja sa njim više nisu bila u mojim planovima. Iz nekog razloga sam se bojala sebe.
«Lažljivice», – iznenada me je sasekao Sulejman. Odjednom je skinuo sa sebe farmerke, zgrabio me, strgao sa mene peškir, raširio mi noge i iznenada ušao u mene. Voleo me je tako požudno da sam mislila da ću poludeti. Unutra me je sve već bolelo posle mesec dana pauze. Bio je jako krupan, visok 186 cm, težak gotovo sto kilograma. Sulejman je uvek činio sve što je hteo sa mnom. Brzo je svršio u meni sleđa, izvadio je svoju prirodu i prešao prstima desne ruke preko mog međunožja.
«Sva si mokra. Želiš li još? ”– ugurao je prste u mene i počeo je da me miluje. Sva sam gorela i nisam mogla da se zaustavim. Htela sam sve više i više… Kleknula sam i počela da mu pušim. I nisam mogla da ga se zasitim. Zatim sam ustala, gurnula ga na krevet, popela se na njega i nisam mogla da se više zaustavim.
«Siluješ me», zastenjao je zadovoljno Sulejman. Usporila sam i počela lagano da sedam na njega kako bi mogao da vidi sebe skoro celog. Voleo je da gleda kako sedam na njega i kako ulazi u mene. To ga je uzbuđivalo. Konačno sam zadovoljila svoju požudnu prirodu.
Sulejman se obukao i u hodniku me je privukao ka sebi.
«Da li bi mogla da živiš sa čovekom koji je ubijao ljude?» pitao me je odjednom.
«To je njegov izbor. Mogu samo da odgovoram za svoje postupke», odgovorila sam.
«Dobro. Tvoj muž će biti odgovoran za tebe. Razumeš li? Moraš potpuno da promeniš svoj život i da promeniš ime i prezime, ako želiš da se udaš za mene, Marija! ” Već me je upozoravao na pragu. Nasmejala sam se.
«Zašto se smeješ?», pitao je Sulejman. Ćutala sam.
«Idi», poljubila sam ga na rastanku. Bolelo je, želela sam da ga više nikada ne vidim. Zatvorivši vrata, legla sam da slatko spavam. Uvek sam spavala posle Sulejmanovih odlazaka.
Sledećeg jutra probudila sam se s mišlju da nikada neću videti Sulejmana i da ću zabraniti sebi da razmišljam o njemu. Jedino što sam molila od Boga je da, ako mi pošalje neočekivani, neplanirani susret sa njim, da onda to bude čisto Božje proviđenje.
Tokom dana jedan prijatelj je svratio po mene, i krenuli smo na sastanak u ogroman tržni centar u Pendiku. Unutra sam osetila da se nešto neočekivano kuva, a nisam znala šta je to. Parkirali smo auto, izašli iz njega i, prolazeći pored staklenih zidova kafića Digermen, pored ulaza u centar, iznenada sam videla kroz prozor Sulejmana kako sedi sam za stolom, uz šolju turskog čaja. Srce mi je sišlo u pete. Zamolila sam svog prijatelja da sam ode na sprat i sačeka me tamo kratko, on je poslušno pošao ka ulazu, a ja sam požurila u kafić.