«Daću ti vozača, reći ćeš mu adresu. Gde živiš u Antaliji? Odvešće te pravo kući.
«Dobro».
«Moram da idem poslom».
«Tako kasno?» pitala sam.
«Da.» Brzo sam se obukla dok je on zvao svog vozača. Sulejman me je poljubio, udario po guzi, kao i obično, i ja sam krenula. Kod kuće sam odmah zaspala. Nedelju dana kasnije, nazvao me je da dođem kod njega, sve se opet ponovilo. Vrlo brzo sam se preselila bliže Sulejmanu, u malu letnju kuću sa vrtom narandži u Beldibiju pored mora. Tada sam mislila da ću tamo srediti kuću i da ću mirno provesti zimu. Sulejman je bio protiv toga. Kada je došao da me poseti prvog dana Kurban Bajrama, negdovao je već na ulazu:
«Jesi li ikada bila ovde zimi? Možeš li zamisliti kako je ovde zimi, Marija?»
«Ne. Ali mislim da je ovde vrlo mirno i dobro, nema ni turista, niti bilo koga ko bi mogao da me uznemirava.»
«Ne znam, želim ti sreću!» I otišao je, kao i obično, na posao.
Sreli smo se nekoliko puta na isti način, seks bez obaveza. Znala sam da je došlo vreme da se ovo okonča, jer nisam dugo bila zadovoljna ovakvim viđanjem. Još jednom, naivno sam verovala, kao i obično, da sam došla kod Sulejmana da se najzad objasnimo. Ali objašnjenje nije uspelo. Te večeri Sulejman se osećao loše, nakon našeg jakog seksa počeo je da povraća, proveo je u toaletu oko 20 minuta, a nakon izlaska otuda rekao mi je: «Osećam se jako loše, sve je zbog kamena u bubregu.»
Bila sam iznenađena, nisam mogla ni da pomislim da bi on mogao imati bilo kakve zdravstvene probleme. I sumnjala sam na nečiju umešanost sa strane, naši odnosi su se previše sumnjivo razvijali, sve vreme sa neverovatnim preprekama.
«Koliko dugo te ovo muči?» upitala sam Sulejmana.
«Tri ili četiri meseca», odgovorio je, žmirkajući.
«U Turskoj je dobra medicina. Potrebna ti je laserska operacija u Istanbulu, kamenje se zdrobi, možeš da ideš kući istog dana, a onda pesak lako izađe sa urinom».
«Znam», Sulejman se namrštio. Te noći sam kasno otišla kući, oko tri ujutro, taksijem.
Sutradan sam htela da ga nazovem i pitam kako se oseća, ali Sulejmanov telefon je ćutao. Saznala sam da je otišao u Istanbul, nije bio tamo nekoliko nedelja.
Oktobar je. Sezona je gotova, turisti su nestali, hotel je zatvoren za zimski period do iduće godine. Dva dana pre rođendana, Sulejman me je zamolio da dođem, ali bila sam zauzeta i nisam mogla da ga vidim. Bio je ljut, kao i uvek, kad nisam poslušala. Nisam mu čestitala rođendan. Sulejman mi je uvek govorio: «Ne slavim praznike, niti rođendane, znaš to, Marija. Samo velike muslimanske praznike, Ramazan i Kurban Bajram.»
Otišao je u hladnu Rusiju. Nakon nekoliko sedmica se vratio i odmah je hteo da se vidimo. I došla sam, kao i uvek, naivno uverena da je sve ovo posljednji put i da se više nikada neću pojaviti kod njega kao noćna gošća. Ovaj put sam se dobro pripremila, napisala sam Sulejmanu dugo pismo u kojem sam izložila sve o čemu sam dugo htela da razgovaramo, i u kojem sam rekla da je ovo moja poslednja poseta i da ga molim da me više ne uznemirava. Nikada nisam mogla s njim da razgovaram o najdubljem, o suštini mog bića. Dakle, pismo je bila jedina opcija moje misaone komunikacije s njim, kao što mi se tada činilo. Pogrešila sam u mnogo čemu. Onda jednostavno nisam mogla da vidim i da se osećam tako kao on. Kasnije će mi se više otvoriti moje prirodne sposobnosti, a vidovitost i pronicljivost će ojačati.
I razumeću da osoba koja je dugo na teškim drogama ne može adekvatno da se ponaša prema ljudima oko sebe, i da se može obrušiti na njih u svakom trenutku.
Ponekad zastajemo tamo, odakle treba da sledimo dalje i nastavimo put. Kada nestane snage, drugi udah se otvara molitvom, umor i slabost isceljuju se verom, izdržljivost je potkrepljena snagom uma, gde prestane kretanje treba duboko udahnuti, zadržati dah i nastaviti se kretati, prateći put svog srca.
Ko ti daje snagu na putu? Ko ispunjava vaše ćelije čistim vazduhom? Ko pesmom života vam otvara sva vrata i prilike?
Bog.
Njegova snaga je neograničena, On uvek oprašta i prihvata svakoga, ko god da mu dođe sa najdubljim pokajanjem…
Bila sam jaka u svojim molitvama.
Jedne večeri 2016. godine vozila sam se planinskim putem do Sulejmana. Vozač taksija me je pitao odakle sam i pitao me šta me je dovelo ovamo. Odgovorila sam. Vozač taksija se zasmejao… Zapalio je cigaretu i započeo svoju priču. Obrve su mi se podigle od iznenađenja: poznavao je Sulejmana i celu njegovu porodicu. Kao da me je Bog stavio u ovaj auto, ili mi ga je poslao večeras…
«Poznajete li Ajšu Hanumu?» upitao je vozač.
«Ne, nije mi poznato».
«To je njegova supruga, sa njenom porodicom se posvađao i otišao je, ali ove godine se pomirio i ponovo se vratio u hotel».
Ćutala sam.
«Njena sudbina je teška, ona je platila tako visoku cenu za najstrašniji greh za muslimanku…».
Zapanjila sam se, nemo pitanje se zaledilo na licu.
«Da,» vozač nije prestajao, «poznajem njenu staru drugaricu, vrlo ozbiljnu vračaru, ona je pre nekoliko godina nabacila crnu magiju Sulejmanu, samo da bi se u maju razveo od svoje supruge, Bugarke, Galine, s kojom je živeo 10 godina, i da bi se oženio Ajšom Hanumom u oktobru 2014. godine, i kći je rođena.»
Ćutala sam. Ova priča mi se uopšte nije uklapala. Kako vozač taksija zna celu priču? Barem za mene bilo je čudno.
«Da, zar niste znali? Idete kod njega? Vidite kako je nesrećan. Čovek, koji živi toliko meseci sam u hotelu u istoj sobi. Pitate se zašto?»
Nisam htela ništa da pitam i nisam želela da znam ništa drugo, ali vozač nije odustao, kao da ga je sve to duboko pogodilo.
«Prosudi sama, hoće li muškarac, musliman, voditi tako sramotan život za koji celo osoblje njegovog hotela zna? A i uostalom zašto bi čovek radio kao konj, za nekog tamo vlasnika, ako nije bilo potrebno da daje ženi veliku sumu novca za svoje gluposti i kredite?!»
«Šta je učinio sramotno?» Konačno nisam mogla više to da podnesem, sva sam pocrvenela.
«Izvini, neću više, vidim koliko si nervozna… Nije ti rekao celu istinu, zar ne? Ali ti sama si pametna, sve učiš, najvažnije je da pažljivo gledaš. Stigli smo.»
Kao da me je Anđeo pokrio svojim krilom, osetila sam toplinu koja se širila kroz moje telo. Zahvalila sam se vozaču taksija na vožnji i zanimljivoj priči i izašla iz automobila.
Popela sam se stepenicama i pokucala na vrata. Vrata je otvorio Sulejman.
Ćutala sam. Gledao me je pažljivo, kao da je osećao da se nešto promenilo između nas, jer nisam ulazila, niti se pozdravljala, i on me je nežno gurnuo unutra, prilazeći mi sleđa, kao i obično, njušeći me s vrha ramena, i proveravajući da li se moj miris promenio.…
Nešto je kvrcnulo u meni:
«Jesi li oženjen?»
«Nisam».
«Imaš li decu?»
«Nemam».
Nisam mogla da verujem svojim ušima.
«Zašto me lažeš, Sulejmane?» – Sva sam pocrvenela, nikada ranije nisam sebi dopustila da mu se tako oštro obratim.
«Ne znaš ništa o meni, Marija», otišao je do prozora i nervozno zapalio cigaretu. Htela sam da odmah odem. Nije mi prijala ova igra. Igranje sa mojim životom, kao sa mačetom, omiljenim mačetom, koje maze i miluju, kada to žele, ili u trenucima tuge i gorčine, kada treba da se uteše. Uvek sam bila otvorena i jasna pred njim od