– Па, паразити, имамо уста? почео је од рамена. Окренула сам се, Балд је изневерио књигу. Прошло је минут.
– Шта ти треба, стари? – упита Балд и закопа се у роману.
– Престаните да гледате досије, узмите златнике, то јест мене, и крените. Четири године примао сам пензију.
Након његових речи прошло је око две минуте и свеж снег закрчио нам се под ногама. У даљини је била продавница са снажним грузијом. Ушли смо у то и наручили две стотине. У умазан и наздрављен Метод:
– Татари не живе без пара! – наручили смо још стотину. Следеће, након старог здравица:
– Бог воли тројство! – Испунили смо и ове чаше. Затим смо разговарали у тишини, сваки са собом и само Метод није ћутао и говорио себи како је први мандат примљен од пет расположивих. Нисмо били слободни слушаоци.
– Наш брод је дошао са Киуубијем. Отишао сам у село свог брата. Пили смо недељу дана. Ујутро смо се окупили код домаћице, након денатуриране супстанце и прошли поред куће у којој је било венчање. Честитао сам им и послали су ми три писма… Осврнуо сам се и угледао гомилу цигле иза себе, док је мој брат ишао по месецу и секири, узео сам сво камење у колиби, било је рана, да, младенка је била директно у чело. Након тога почео је гранатирати прозоре. Гомила није имала времена да заврши када сам већ био затворен три године. Шта ћете још попити? – завршио је и отишао до шанка за широку потрошњу.
Пуно смо пили, дуго времена чак имали и ужину. Увече је Лиси кров срушен и он је почео да се упада у друге. Погледао сам ову беспонтово лекцију и водио пијаног споредног колица до колибе. А Методије је у ово доба, примајући се од Лиси, случајно или не, испод ока, дријемао на столу и стајао на поду.
Ујутро су ме пробудили туп звук и бесна ћелиша. Испоставило се да је, када је спавао, разјарени Метод улетио у собу шепајући и ударио успаваног Локху штапом директно у чело. Скочио је на кревет и пао на под, устао са простирком и бацио се на стари. Онда се сећам кроз дремку, било је туче, док се нису раздвојили. Показало се да је, када сам Лисија одвео из кафане, пијани Методије изгубио свијест. Избацили су га културно на улици пре затварања и пузао је кући, ослањајући се на свој инстинкт.
– Бацио си ме, Ћелави!! – Зарежао је као грамофон и престао да вири и лупка, деда, већ лежећи на поду, леђа окренута.
– како? – упита, стиснувши Методијево грло и седећи попут свиње, Ћелав с костима на рукама.
У то време је стари корморан, покушавајући да испузе испод средовечног корморана, одврнуо лево ухо и извадио шљиву из носа. Ћелави човек одговори не пуштајући шаке и ударајући га главом о главу.
– Добро, у нарави. – Покушао сам смирити њихов млади корморан, мислим. – Хеј, бескућници, трошите их на кревете. Реци ми, Методије, шта је почело да зуји?
– Ја!! – не пуштајући ћелавог,