– Али нема потребе за прдењем. – приметио је дежурни официр.
– Да, тако псује. – додао је полицајац који је стајао позади. Серафим је још више разоткрио његове коси очи, од којих су зјенице: једна је тамнозелене, а друга свијетлосмеђа.
– Да ли желите да вас одмах проклетим? – упита здрава са пиштољем. – укратко, изаћи ћете, надстрешница у нашој штали у нашем одељењу сада да очистимо.
– И ја ћу се жалити тужиоцу у име Православне цркве. – Друг говеда се намрштио.
– Оставио, лубенице, да ли си из западне Украјине? Степан, затвори то.
Ујутро су нас пустили, а остали смо без Серафима, био је приморан да чисти ВЦ. До ручка нас је дохватио и ми смо се помолили и упутили се ка видљивим продајним местима…
напомена 8
Служио сам по уговору…
Ја сам такође служио према уговору, мада у одсуству, из речи становника ове Ноцхлезхке и да се не збуним у причама и догађајима, ја сам, све написано у овом циклусу: (белешке из Искусног потомства световног живота (Бум)), изједначио са номинативним ликом, врсте прича о Василију Теркину, наравно, ако би неко читао о њему. Чуо сам само за његове подвиге, које су вршили различити борци, у различито време. Генерално, служио сам … «Ја» је име главног јунака мојих белешки, имајте на уму… Генерално, и служио сам на основу уговора. Две недеље смо били у патроли и вратили се у базу. Приближавајући се, погодио нас је, да тако кажем, демобилизациони акорд: Чечени су провоцирали пуцање два положаја између себе и били смо ухваћени у унакрсну ватру и морали смо да седимо у реку, врат цео дан, а кад су команданти то разрешили, дочекали смо нас и загрели хероји, штета је што су само три наше групе биле натопљене на прелазу државне границе. Небеско краљевство је са њима, мада је међу њима био један муслиман, а онда Аллах Акбар.
Након прања у купатилу и преношења смрдљиве одеће у дом, кренули смо у законити двонедељни одмор. Шетали смо и досадили смо, чекајући ново путовање. Некако стојимо на вратима базе и видимо локалног становника како долази и, изгледа, до нас.
– Шта вам треба? питали смо га.
– Хеј, брате, дај ми два кирзуха? – Приближавајући се, упитао је оријентално смешним нагласком, две церадне чизме.
– Зашто?
– Дајте ми брата, ха? Сутра, осам месеци, прошетао се овни овна и на испаши.
– И шта, у галошима да не прођу?
– Не, не! Шта каже глупост? – Чечен је мало узнемирен. – јарац понесе са собом.
– Зашто? Питао сам невољко.
– Шта, овце су јеле, козе иду на испашу? – са ироничним наредником. – Не разумем зашто су ти потребне чизме?!
– Ваи, не, јастук задњих ногу козе појавио се, да? И купус који лебди, вреће, како се сећати са женом.
– Хеј, јеси ли сањар?! И колико новца ћете дати?
– Вах, зашто новац, пацов. Цхацха винске коже, да. Кратка чача.
– У реду, само погледајте, ако се будало, упуцаћу вас као шакала.
– Зашто тако безобразан? Салим не вара.