– Одмах, стари, отворићу поглед.
– Лиоха, кочнице. Да ли си будала? – зауставили смо га.
– А ти са њим?! Морате пуцати!! – бјежећи од мутних шапа Хуманоида, старица је вриснула, бјежећи.
– Потребно је да те упуцају. – и ухватили смо Лиокха за пазух и однијели га око пет метара, бацили га у снежну грому да се охлади. Након пушења наставили смо даље.
Отјеравши циганске просјаке и старице у цркву, ставили смо Леху са шеширом на улаз у тријем, и отишли смо, како му је речено, у храм да се моли Богу, како би их још бацило. Он је веровао, а ми смо грешили. Ушли смо унутра и заспали на клупама спавали. Деловало је топло.
Не знам колико смо преспавали, али Лецх нас је пажљиво пробудио.
– Стасиан, Тарзана!
– Склони се од мене, сотоне!!
напомена 14
Подрум подрум
– Па онда? Хоће ли ово двориште отићи?
– Проклетство, постоји базен.
– Па, и аутомобили около.
– Ти, Дан базар, да има места?
– Мууу. – рекао је Денис. – Чекај, ха?! Ето!.. Подрум!!. Живео сам у њему шест месеци!!!
Окренули смо се према њему.
Спустивши се кроз картон низ степенице подрумске тријема, са леве стране угледали смо застој и трећину врата на њему, очигледно, улаза у подрум.
– Скини се!! Викнуо сам цигану. Познато ју је одгурнуо, врата су пала с грмљавином. Циганин је ушао кроз врата.
– Ма, срање лебди овде?! – Цигани су се уплашили и, пљускајући по води, вратили су нам се.
– Шта је то, горуће? – упита Дан.
– Хајде, а овде на острву попијемо пиће. Светлост пада са отвора и нема је никога. (То јест, пандури). – Одлучио сам и узео боцу лука. Отварајући је у кругу зубима, предао сам је пријатељу. Желим напоменути да само комунисти, полицајци, војска и бескућници имају право да се истински називају «друговима!», Јер су одбацивање прве три особе бескућници једини друштвени слојеви становништва који су достигли комунизам. И шта: ствари су бесплатне; храна у кантама за смеће или храњење, такође бесплатно; становање у подрумима и таванима, опет бесплатно. Шта није комунизам?! Укратко, мој пријатељ је са задовољством прихватио понуду од мене. Отворио сам другу боцу лука и понудио је Дану, а трећу, отварајући, предао сам циганину. Они су постали збуњени, а ја сам извадио чашу за једнократну употребу и увео је у средиште гомиле.
– Цхе, излечено? Сипати?! – Насмешио сам се. Њих тројица су ме истодобно излили и поново запали у збрку, зурећи у мене.
– У шта буљиш? Попиј пиће! Предложио сам и попио чашу. Тишину је прекршио неразумљиви другова.
– А ово није ни острво, али ово шта-како?
– Асс. – Цигани потврдили.
– Да… не, добро-добро-подне-добро подне,..
– Па, добро?
– полуострво, морон. – исправљено исмевањем Даном.
– Да. Циганска циганка, шта радиш? – Комичар је скренуо пажњу.
– Куз