– Да, господине друже Путин, Доналд Трумп. – и сестра је поносно нестала на вратима. Испада у ургентном центру и каже:
– Здраво, а ко је господин Васил Иванов?
Устаје и гласно одговара:
– И!!!!
Погледала га је горе и доле, подижући врат до крајњих граница, његови масивни мишићи, нарочито око рамена и врата, и престрашена, од страха је отворила очи, уста и носнице. Након што се повукла и вратила се црвенило код лекара.
– Бојим се, господине комесар Путин, Доналд Трумп. Тако је велик, јак и глуп. – и заплакао је горким сузама. Докторица је узела руб хаљине и обрисала јој очи, размазивши густом сувичасту сузу по лицу, баш као што је чистачица брисала једногодишњу прашину с прозора. Као потврду за то, ушао је и у њену четкицу, отјерао мухе и покушао да настави решетку, али Леноцхка, одгурнувши се, потрчала је у собу за третман и, затворивши се изнутра, заспала на каучу. Да се њени свињски снопови нису чули у ходнику, а онда би локални болесни другови разбили браву врата, хтјели су се опрати.
Иваново тело нагло се истицало међу очекиваним, тим више што је сматрао да је тамо сам, не рачунајући старог пацова, који је угризао угао линолеума испод суседне столице, скромно стећући. Доктор, престрављен очекиваном количином, узнемири се. Мислио сам да ће нехотице пасти под врућу руку и ударити пацова у лице, истрчао из чекаонице.
– Шта да радим, шта да радим? – промрмљао је испод гласа и упутио се ка својој канцеларији. – Во!!! – Одложио га је и узео телефон с бока, назвао број телефона за спашавање. – Оле, оле… Меркел?.. То сам ја, Путин, Доналд Трумп. Слушај колега, имаш ли за сада пацијента?
Тхереса Меркел Маи била је студенткиња и радила је за локални медицински детокс.
– Постоји.. и шта? – питала Тхереса Меркел Маи,
– Пошаљите га мени да изјавим рођење рођаку. Тада ћу то платити.
У то време, спавао сам на тврдом кревету и припремао се за излаз. Да будем искрен, нејасно сам се сетио како су ме одвели у отрезивање, али већ сам планирао мамурлук. Двадесет минута касније отпраћен сам у болницу, а да тога нисам ни сам знао. Ја сам од рођења изгледао мршавији, истовремено – бескућник (сезонско потомство световног живота). Очи су ми биле испупчене попут жабе. Двије сиве брадавице расле су на лијевој бради и носу. Од зуба сам имао само две труле пањеве и четири корена. Адамантова Адамова јабука обилато му се стегнула око врата, а остатак је изгледао једноставно: сет мојих кости био је омотан око кожне торбе, а неочишћене кости употпуниле су видове мог тела.
Поставио сам врх на столицу, покушао сам да изолим бифуркирану силуету лекара испред мене.
– Здраво, Васиа. поздравио ме.
– Да. Одговорио сам.
– Ево, две стотине грама чистог алкохола! – повукао је чашу према мени. – Али то треба разрадити. Генерално, ићи ћете у хитну помоћ. Питаћете господина Иванова. Одговориће: «Ја!». Кажете: «Рођење је прошло добро, али због мутације гени се нису уклапали и црно дете се родило. Разумете ли?».
Посегнуо