Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

me je đedo umirio rečima:’Sine, sve je to Božija volja i mi joj se moramo prikloniti. Ti moraš zauvek zapamtiti da ne smeš klonuti duhom, nego moraš biti uzdignut jer si Božiji Izabranik.’ Te su mi reči bile melem i uvek sam ih se i kasnije sećao kada bi mi bilo najteže. I uvek sam uspevao da povratim raspoloženje i da ne klonem. Tačna je narodna izreka da veselo srce kudelju prede. Od toga dana sam i ja preuzeo đedov stav. Uvek sam bio veseo a reči su mi bile blage. Na taj način sam postizao i najtužnije osobe da razveselim, najbolesnije da umirim i da im odagnam svaku bol. Tu sam lekciju naučio na bakinoj sahrani.

      Vratili smo se sa sahrane. Patio sam nekoliko dana a onda sam nastavio školovanje. Dobio sam nekoliko jedinica. Bio sam uveren da ću ih lako popraviti, a one su se nizale sve jedna za drugom. Na polugodištu sam imao osam jedinica. Nisu mi smetale. Bilo mi je bitno da se sa Biljom slažem i da o njoj neprestano razmišljam. Bio sam zaljubljen u nju a ona je imala sve petice. Na samom početku drugog polugodišta, Tanja je opet došla kod mene da porazgovaramo:’Miki, Bilja je u totalnoj dilemi. Mnogo puta kada odem kod nje ona plače.’ Da li je moguće? Šta je to sa njom što ja ne znam? – ispitivao sam Tanju. ‘Vidiš Miki, ja sam sa njom mnogo puta razgovarala jer smo najbolje drugarice. Uvek si u našim razgovorima. Tada, kada si je odbranio od onih nasilnika, ona se totalno zaljubila u tebe. Kako su dani prolazili, tako si joj sve manje pažnje poklanjao. Po neki put bi je poljubio, zagrlio i to bi bilo sve. Ona je od tebe očekivala mnogo više. Zbog toga je mnogo puta plakala.’

      I ovoga puta kao i onog dana kada sam čuo za babinu smrt, moja svest nije želela da prihvati reči koje sam čuo, a ona je nastavila:’U poslednje vreme joj je mnogo teže jer su njeni saznali za vašu vezu.’ Opet sam osetio da mi srce lupa kao u početku kada smo počinjali da se zabavljamo.‘Njeni stalno navaljuju da prestanete da se zabavljate. U početku im je odlučno odolevala, ali u poslednje vreme, od kada su saznali za tvoje jedinice, neprestano je opsedaju. Kakva bi to veza bila ako ti ponavljaš? A i ako prođeš, u šta oni čisto sumnjaju, to će biti sa nekim mršavim dvojkama. Kako ćeš sa tim uspehom nastaviti školovanje? U mnogo čemu su u pravu, jer ako pogledamo logično, tvoji nisu dobrostojeći da bi mogli da ti plaćaju školovanje ako ne upadneš na budžet.’

      Svaka njena reč me je pogađala kao ubod igle u srce. Da li je moguće da sam zaslužio ovakve reči? Da li je moguće da je ona od mene zahtevala više ljubavi? Po neki poljubac, zagrljaj i ništa više. Pa šta je više mogla da očekuje i želi od toga? Ja sam joj poklonio srce i svaki treptaj tela. Priznajem da smo teško živeli, ali nisam zaslužio te reči i uvrede.U trenutku je sve proključalo u meni. Hteo sam da joj uzvratim za sve uvrede. Hteo sam svešću da je nateram da ispred svih kaže da me voli i da je morala sa mnom da raskine jer su je roditelji naterali. Hteo sam još mnogo toga reći u toj ljutini, ali sam se setio đedovih reči i u trenutku smirio. Samo sam jedva čujno prošaputao: Tanja, ako treba da raskinemo, želeo bih to da čujem iz njenih usta. ‘Važi Miki. Ti nemoj na mene da se ljutiš što sam ti ovo prenela.’

      Otišla je a ja sam ostao sa kovitlacem u glavi. Naljutio bih se pa bih se opet smirio. To stanje me držalo nekoliko dana. Ako su ona ili njeni rekli onakve reči na moj ili račun moje porodice, onda mi ni ona ni njeni nisu potrebni – razmišljao bih napadajući je a onda bih nalazio reči opravdanja. Istina je, i ako su to rekli, imali su pravo, jer moja porodica zaista nije bila imućna da mi plaća fakultet.

      Stotinama puta sam je optuživao i stotinu puta opravdavao. Kada je Bilja došla da bi potvrdila reči koje sam prethodno čuo od Tanje, zamalo sam zaplakao. Hteo sam da joj kažem da je volim. Hteo sam da je zamolim da ostane i da mi oprosti sve grehe koje nisam počinio. Hteo sam, a ipak se nisam pomakao. Gledao sam dok je prilazila onim njenim gracioznim korakom. Stala je ispred mene. Hladno i proračunato je počela da objašnjava:’Tanja ti je objasnila razlog mog nezadovoljstva.’ Jeste, ali sam potvrdu tih reči voleo da čujem iz tvojih usta. ‘Mi smo najbolje prijateljice, tako da sve ono što ti ona kaže važi kao da sam ti ja rekla.’ U redu, Biljo. Ne treba više da mi ponavljaš. Želim ti sreću i daj Bože da te svi budući momci vole mnogo više nego što sam te ja voleo. A ja mislim da moja ljubav prema tebi nije imala granice. ‘I ja tebi želim sreću, i želim ti da popraviš sve jedinice. Svesna sam da će se pre tvoja želja obistiniti nego moja. Da dođe do ostvarenja moje želje je potreban baš veliki trud, a za tvoju nije uopšte, jer mene nije teško voleti’– rekla je, nasmejala se, i otišla.

      Sebi sam postavio pitanje: da li je moguće da sam je onako iskreno voleo a da je uopšte nisam poznavao? Tada sam rešio da joj se osvetim za njenu drskost. Ovakve reči ja njoj ne bih mogao nikada da uputim. Dokazaću joj da greši. Već nakon pet, šest dana sam se javio da popravim prvu jedinicu. Profesorica me ispitivala pred sami kraj časa. Zazvonilo je. Ona je rekla da sam dosta naučio i da mi može, za pokazano znanje, dati trojku. Nisam pristao, nego sam zahtevao da sledećeg časa nastavi ispitivanje da bih dobio peticu. I ona i svi đaci su se nasmejali. ‘Da bi dobio peticu iz mog predmeta, moraš znati kompletno gradivo a ne samo dve zadnje lekcije.’ Profesorice, zapamtite i Vi i svi ovde prisutni, da ću od sada dobijati samo petice i da ću iz svih predmeta iz kojih trenutno imam jedinice, pri kraju godine ići na takmičenje. Iz osam predmeta ću zastupati našu školu i dobiću osam zlatnih medalja!

      Mnogi su se usiljeno nasmejalo čuvši moje reči a profesorica je gotovo preteći rekla: ’U redu, neka bude do sledećeg časa. Dobro se spremi jer ako ne budeš znao, potvrdiću ti jedinicu i više nećeš moći kod mene da odgovaraš do samog kraja školske godine.’Pristajem profesorice – spremno sam rekao.

      Sledeći čas je bio posvećen samo meni. Postavljala je sva moguća pitanja koja su joj pala na pamet iz gradiva koje smo prošli. Na svako sam odgovorio. ’Nemam reči. Zaista nemam reči’– progovorila je posle svih pitanja i odgovora.’Ovakvo znanje mi nikada ni jedan učenik nije pokazao. Da postoji desetka u srednjoj školi, odmah bih ti je dala. Zaslužio si peticu, ja ti je dajem i čestitam!’ Ustala je, došla do moje klupe pružajući mi ruku. Neki su se odvažili i šljapnuli nekoliko puta rukama. Onda je i ona počela daaplaudira, u čemu su joj se pridružili svi učenici u odeljenju. Sledećeg dana sam se prijavio da popravim drugu jedinicu. Ovoga puta je bila hemija. Najopasniji profesor u celoj školi. Kažu da je nekada rekao da nema učenika koji će kod njega dobiti pravu trojku jer je hemija ispunjena formulama i da nema toga ko će sve formule zapamtiti. I on me je počeo ispitivati pri kraju časa. Zazvonilo je. Bio je zadovoljan mojim znanjem i rekao:’Miki, zadovoljan sam sa ovim što si odgovarao, pa ću ti zato pokloniti trojku.’ Profesore, i ja bih bio zadovoljan sa poklonom da neko od pitanja nisam znao, ali ne volim niko ništa da mi poklanja pa zbog toga ne pristajem da mi sada poklonite trojku. Zadovoljiću se kada dobijem peticu a ona mi uopšte neće biti poklonjena.

      Zatvorio je dnevnik zalupivši ga iz sve snage:’Videćemo uobraženko. Videćemo sledećeg časa.’ Ljutito je ušao u zbornicu i sa vrata počeo da viče:’Drage kolege i koleginice, prvi put mi se desilo da me jedan učenik ovoliko iznervira. Naučio je, ne mogu reći da nije i kada sam mu rekao da ću mu pokloniti trojku, ta uobražena neznalica je rekla da će sledeći čas odgovarati za peticu – viknuo je i lupio dlanom o dlan. Svi su ćutali samo se profesorica kod koje sam prethodno dobio peticu nasmejala. Svi su se okrenuli ka njoj. ’Kolega, da li je o Mikiju reč?’ On se zamalo onesvestio od zaprepašćenja:’Otkuda znate, koleginice?’ ‘Ja sam ga ispitivala pre par časova. Znate šta mi je rekao?’ Svi su u isčekivanju gledali ka njoj, niko ne progovarajući ni reč.’Da će iz osam predmeta iz kojih je na polugodištu imao jedinice, zastupati školu na takmičenju.’