Ali đedo, ja nisam ni znao da to radim.
‘Da sine, iako nisi znao, učinak je bio mnogo jak, a da si je sa znanjem usmerio, onda bi to bilo pogubno za tvoga druga. Zato sam te uzeo iz škole, da se ne bi opet naljutio I da u neznanju ne bi nekoga povredio. Svako negativno usmerenje energije stvoriće ili tebi ili onom ka kome je usmeravaš gomilu neprijatnosti ili bola.’
Njegove reči su mi se duboko urezale u svest. Uplašio sam se. Svim srcem sam želeo da pomažem ljudima, da ih energijom izlečim od svih bolesti a zamalo mi se nije desilo da pogrešnim usmerenjem ubijem svog školskog druga.
A šta ako mi se desi da nekada, kada mi najveća želja bude da nekome pomognem, energija bude negativno usmerena pa toj osobi nanesem neopisive probleme? Opet mi je đedo pročitao misli i opet je odgovorio na nepostavljeno pitanje.
‘Vidim sine da si se uplašio. Dobro je to jer će te strah zaustavljati da ne napraviš greške. Još si ti sine mali i još ne umeš da kontrolišeš sebe. Zato ti se ovo desilo. Ne brini, ideš veoma dobrim putem, pa ćeš uskoro i to savladat. A kada sve savladaš, onda ti se nikako bez tvoje volje ne može desiti da energija pođe pogrešnim pravcem i da na taj način naudiš osobi koju hoćeš da izlečiš. I meni je moj prađed u početku pomagao. I meni se u početku dešavalo slično kao i tebi. I ja sam se jedamput u jednoj crkvi tako naljutio da sam usmerio energiju ka jednom vladiki, oteo mu prut kojim me tukao i bez mog dodira taj isti prut je njega nekoliko puta udario. Zato nikada, zapamti nikada, ne smeš da se ljutiš. Nešto što je najpotrebnije svakom ljudskom biću to je mir i Božiji blagoslov.’
Oću li đedo i ja moći tako da pomeram prut ili bilo šta drugo?
‘Oćeš sine, kako nećeš. Kada budeš završio gladovanje od četrdeset jedan dan, onda ti dolaze na red vežbe kojima ćeš sve to postići.
U tom razgovoru smo stigli kući. Odavno me je opomenuo da ni babi, iako on živi sa njom, o ovome ne smem ni reč progovoriti. Pošli smo do šume i tu me je đedo ispitivao koje sve boje vidim oko kojeg stabla. Skoro uvek su se sve boje poklapale kako kod mene tako i kod njega. Poveo me je malo dalje i doveo do jedne ogromne topole. Upitao me je koje boje tu vidim. Pomislio sam da će ovo ogromno drvo ispustiti mnogo više boja pa sam bio razočaran što ih nisam video. Rekao sam to đedu a on se nasmejao.
‘Moraćeš sine, isto tako da gledaš i ljude. Nemoj misliti ako je čovek veliki da je zdrav. Te boje koje vidiš oko drveta to je aura ili energetski omotač oko svakog živog bića. Što ima više jasnijih boja, to je energetski potencijal veći. A kada nema boja, kada su te boje iskrzane ili ispresecane, onda ta osoba ima dosta zdravstvenih problema. Što je aura jača, to je čovek zdraviji. Ima ljudi koji poseduju više i manje energije. Isto je tako i sa drvećem. Ovo drvo je ogromno, ali ima mali energetski potencijal.‘
Posle tih objašnjenja smo se vratili kući, a onda se đedo sa mnom igrao kao da je imao moje godine. Ipak sam još bio samo dete. Svaki naredni dan je zahtevao neku novu vežbu. Opet me je đedo poveo u šumu. Napravio je avion od lista papira i poneo ga sa sobom. Mislio sam da ćemo se igrati sa njim, ali ga je on stavio na metar daleko od mene rekavši da moram sve misli usmeriti ka tom papirnom avionu, neprestano gledati u njega, ništa drugo ne misliti sve dotle dok ga mislima ne nateram da poleti. Ostavio me je a ja sam prionuo na novi zadatak. Mislio sam da je papir lak i da ću odmah uspeti. Prevario sam se. Mučio sam se nekoliko sati bez ikakvog rezultata. Kada sam došao kući, đedo mi je rekao da je on to savladao pre njegove pete godine. Tada sam se baš razočarao.
‘Sine, sine, reka sam ti da nikada ne smeš da se ljutiš i nikada ne smeš dozvoliti sebi trenutke razočarenja. Dobar si, dobro ti ide i sve što ne postigneš danas, postići ćeš sutra ili za određeno vreme.
I zaista, posle par nedelja sam uspevao taj avion da pomerim bez ikakvog problema. Kasnije, opet posle nekoliko nedelja je đedo počeo da stavlja razne, veće i teže stvari ispred mene. I to je zahtevalo još dodatnih muka i vežbi ali sam uspevao sve da ih pomeram. Sećam se da mi je jednog dana, dok smo se odmarali, rekao da moram pomeriti babu.
Kako ću đedo? Ona je živo biće koje će se odupirati mom nastojanju da je pomerim.
‘Pokušaće, ali neće uspeti, sine. Ti moraš biti jači od svakog ljudskog bića, pa jednoga dana i od mene što se tiče tih moći.’
Tada je baba mesila hleb a đedo izlazio iz kuhinje dajući mi znak da izvršim zadatak. Pružio sam ruke, usmerio energiju i baba je počela da se odmiče od stola iako to nije želela.
‘Gaco, vraže jedan. Što ti je? Što me jopet pomjeraš a imam stotinu poslova! ‘ Vikala je baba misleći da je đedo pomerio.
Sledeći moj zadatak je bio da mislima savijem jednu metalnu kašiku. Ovaj put je bilo mnogo teže da postignem svoj cilj. Mučio sam se više od dvadeset dana. Kada je kašika počela da se savija, likovao sam od sreće. Onda sam usmeravao misli terajući kašiku da se nekoliko puta uprede. I tu mi je trebalo nekoliko dana da uspem. Kada mi je i to pošlo za rukom, bio sam presrećan. Uzeo sam kašiku i sa rukama pokušao da je odmotam. Začudio sam se koliko je bila tvrda. Da li je moguće da sam mislima uspeo da je savijem a da prstima ne mogu da je ispravim. Otišao sam kod đeda i to mu rekao. On se nasmejao i rekao da nema toga na svetu što ja ne mogu postići.
‘Uhvati prstima početak i kraj kašike i naredi joj da se ispravi’
To sam uradio. Bez ikakvog problema sam postigao željeni rezultat. Onda su na red došle veće i deblje stvari. Đedo mi je rekao da mogu sam vršiti eksperimente. Mogu sve te stvari savijati i ispravljati a istovremeno ih mogu podizati i pomerati. Sada sam radio dve vežbe odjedanput. Uspevao sam. Mislio sam da sam došao do savršenstva i sa jednom i sa drugom vežbom a onda mi je đedo zadao novi zadatak. Opet je doneo list papira, zgužvao ga i stavio ispred mene. Rekao je da moram usmeriti misli i naterati papir da se zapali. Opet sam bio izložen iskušenjima. Opet su strpljenje i upornost dali rezultate. Sve ono što se u početku čini nemogućim, uz upornost i određene vežbe se veoma brzo realizuje. Navršio sam tačno četrdeset dana kada sam uspeo prvi put da zapalim papir. Neko bi rekao mnogo vremena a moj đedo je rekao da vreme ne predstavlja problem kada se pokazuju rezultati. Palio sam papir bez problema. Đedo bi izlomio grančice, stavio ih na gomilu i od mene zahtevao da i njih zapalim. Ovo mi nije bilo teško. Tokom prvog dana sam uspeo. Onda je stavio iscepkana drva. Tu sam se prvih par dana mučio a onda sam i u tome uspeo. Posle toga sam uspevao da zapalim i oblice. Jednoga dana je sipila sitna kiša a đedo je rekao da i po tom vremenu probam da zapalim papir.
Kako ću đedo kada je papir kvasan?
Tada je on pružio ruke i na moje zaprepaštenje papir se zapalio.
‘Shvati da je kod tebe takva moć da sve što poželiš možeš uraditi samo ako u to veruješ sto posto. Nikada nemoj reći – kako ću. nego samo idi napred i sve će ti se ostvarivat pa ćeš tada videti da će ti sve biti lako. Tvoje su ruke usmerivač energije bez obzira što očima ili sa svojom svešću hoćeš da dođeš do određenog uspeha. Usmeravaj rukama energiju i pre ćeš postići uspeh. I sutra, kada budeš lečio narod, ti ćeš rukama postizati rezultate.’
Od tada sam uvek usmeravao energiju rukama, uvek postižući odlične rezultate. Sve ono što bih uspevao da postignem za nekih par sati, sada sam uspevao za desetak – petnaest minuta. Ja sam bio prezadovoljan ali moj đedo nije. Morao sam još da vežbam da bi sve to postigao u trenutku kada to poželim.
‘Nekada i jedna sekunda odlučuje o životu i smrti. Zato moraš izvežbati da sve postižeš brzinom misli. I zapamti. Nema – kako ću ili – možda ću uspeti! Stoprocentna vera u uspeh je najsigurniji uspeh. Zato sto posto vjeruj i sto posto ćeš uspeti.’
U narednih mesec dana sam došao