‘Vidiš tajo,’ šapnu mu moj đedo ‘Kadija je na našoj strani, ali će na kraju Paša biti protiv nas. Aj ti sad tajo uloži sve sto imaš na našeg Galonju.’ Pređed ode i za po ure se vrnu namrsten.
‘E moj sine, svak se živi kladijo na Gojkovog vola, bez ja na našeg Galonju.’
‘Odlično tajo, jos malo ćemo viđet jesam li bio u pravu il nijesa. A ja znam da jesam.’
Izvedoše volove. Oko Gojkovog vola se skupila masa ljudi i neprestano ga hvale, a oko Galonje moj đed i prađed.
‘Tajo, zagrli Galonju oko vrata sa jedne strane a ja ću sa druge’ – reče mu moj đedo. I taman oni zagrlili Galonju, kad Kadija viknu: ‘Narode, došo je trenutak da vidimo čija majka crnu vunu prede. Prije nego što počne borba, moram da vas obavestim da su se svi kladili na Gojkovog vola osim Mitar na Galonju. Ako pobijedi Gojkov vo, dobicete po pet akči, a ako pobjedi Mitrov Galonja, onda će Mitar dobiti jadan dukat i 25 akči!’ Masa naroda se nasmeja. Napravi se prostor i volovi krenuše jedan prema drugom. Moj đed gleda Gojkovoga vola i oči ne miče sa njega, a onda pruzi ruku i šapni da ga je samo tajo čuo: ‘Ajde Galonja!’ I zaista, naš Galonja poče napadati a Gojkov vo poče uzmicati, ovaj napada, ovaj uzmiče i na kraju poče bježat. Narod se poče smejati. Neki počese da viču i tada Kadija opet podiže ruku. Narod se smiri. A moj đed opet šapnu mojem prađedu: ‘Tajo, viđi sada što će bit. Kadija smiri ljude i poče da proglasava pobednika. Tada se umesa Gojko sav rumen u licu: ‘Presveti Kadijo, dok je trajala borba ja sam neprestano gleda u Gaca. Onoga trena kada je pružijo ruke ka njegovom volu, tog trena je njegov vo počeo da navaljuje kao lud i tada je moj vo počeo da bježi.’
‘Ne budali Gojko, nego priznaj poraz, jer si dosta pravio komediju od sebe – reče mu Kadija i poče da se okreće ka masi, a onda, tog trena, kao da je grom udario, čuše se reči,Turski lopove’’. Sve zanemelo od straha, Kadija se polako okreće ne verujući svojim ušima, a Gojko se jednom rukom uhvatio za vrat a drugom za usta. Sretoše se dva pogleda. Jedan besan, a drugi unezveren od straha.
‘Presvetli Kadijo, nisam… Nisam ništa rekao ‘ – poče da muca Gojko.
‘Gojko, ti si najveći lazov koji postoji na ovi svijet. Stotinu ljuđi te čulo kako me vrijeđaš i sada tu tvrdiš da ništa nijesi reka.’
‘Sramota, sramota, treba ga ubiti! ‘– čuli su se sve češće povici iz mase. Kadija podiže ruku i reče prisutnima: ‘Svestan sam toga da je Gojko danas izgubijo vola i da je zbog toga ljut, ali mu to ne daje pravo da bilo koga vrijeđa. Imam potpuno pravo da naredim njegovo pogubljenje, ali sam danas posebno raspoložen, a vidim da je došla masa naroda sa svijeh strana, pa će im jedan vo biti malo, tako da ćemo mu u zamjenu za njegov život uzeti još jednoga vola i zaklati ga, a za ovo što je mene uvijredio dobiće dvades batina po turu, ovđe na trgu, na ovoj bini koju je on sam napravijo.’
Narod poče oduševljeno da kliče. Svi se uskomešali. Narod se vrti kao bez glave. Kadija izdao naređenje da se zakolju volovi a Gojko zavezan čeka da se izvrši kazna nad njim. Moj đed i prađed dobili pare pa pošli da kupuju sve što im je za porodicu potrebno. Nikad do tad moj prađed nije imao toliko para. Đedo mu kaže da kupi jedan dušek.
‘A što će nam sine?’ ‘ Trebaće nam tajo, viđećes da će nam trebat. I prađed kupi. Malo po malo, uz svu kupovinu, prođe vrijeme koje je preostalo do ručka. Narod kupi somune i čeka da mu se podeli po parče mesa. Ali prije ručka Kadija naredi da se nad Gojkom izvrši kazna. Kako ga je dželat koji put udario, tako je Gojko sve jače i jače vrišta, a raja se sve glasnije smejala. Poslijen toga se počelo dijeliti meso. Kada su oni dvoje došli na red, tada se Paša pokrenuo ka Kadiji. ‘Presvetli Kadijo, hteo bih nešto da predložim.’
Moj đed se tog trena okreno i usmerio ruke ka Paši. Mnogi to nisu ni primetili, ali moj prađed jeste. A Paša se tog trena uhvati za glavu i poče da se savija.
‘Što je Pašo? Jel ti došlo teško’ – pridrža ga Kadija. ‘Presvijetli Kadijo, toliko me zaboljela glava da mi se učinilo da će da pukne. Ojdoh samo malo da se odmorim.’ Ode paša i ne reče Kadiji što je hteo.
Tada odoše moj đed i pređed.
Putuju tako oni i kada se malo izmakoše od naroda, moj prađed glasno izusti misao koja ga je mučila:
‘Sine, meni se čini, ođe nijesu čista posla. ‘
‘A što tajo?’
‘Kada sam čuo oni glas u manastiru, mislio sam da je to Sveti duh progovorio. Nijesam se dugo moga smirit. Kleo sam sebe što te nijesam zaštitio od Vladike, a to mi je kao roditelju dužnost koja mi je od Boga data. A danas sam se dvaput uvjerio da kod tebe postoji naka sila, a ti ćeš mi sine sad ispričat što je to.’
‘Tajo, ja ti nemam što ispričat bez…’
‘Muči – prekde ga prađed. ‘Viđeo sam svojim očima kada si pružio ruke ka Paši, njega je zaboljela glava i zamalo je padnuo. I jopet sam danas čuo oni glas kao ondak u manastiru. E pa sine, to već namože bit slučajno. I otkud si zna da će naš Galonja pobijedit Gojkovoga vola iako je on mnogo veći i jači? ‘
Moj đedo, priteran u ćošak, poče objašnjavati svome ocu onoliko koliko je mislio da može.
‘Tajo, ti vjerovatno znaš da u našem plemenu od vajkada postoji Izabranik i znaš da Izabranik posjeduje odgovarajuće moći koje ne mogu posjedovati ostali ljudi. Eto tajo, to ti mogu reć i molim te nemoj me pitat ništa više jer ti ništa više preko toga ne mogu reć pa makar me ubijo. Pamti da ovo te sam tebi reka ni po cijenu života ne smiješ nikome kazat jer bi toga trena ja umrao. No slušaj, imamo dva ili tri dana da sve sredimo u onu pećinu jer će Paša podgovorit Kadiju da pošalje vojnike da me otmu i poćeraju za Tursku. Moram sve spremit a onda ćes ti otić kod rođaka Miljenka i reć ćeš mu da gljeda i muze našu stoku, a mi ćemo se vrnut za desetak dana.’
Tako su i uradili. Brižljivo su sve pripremili i treće jutro prađed ojde kod rođaka i sve reče kao što su se dogovorili. Dok ih je rođak ispraćao, moj đedo pusti vernog Garindžu, a Bubica krenu za njima. Posle stotinak metara, prađed ga upita što je pustio Garindžu.
‘Tajo, ako ga ostavimo, Turci će ga pustit i krenuće za njim, a on će ih dovesti pravo do nas. Zato je bolje da bude sa nama. ‘ Prađed se saglasi sa tom odlukom. Nastaviše da pešače. Mnogi iz sela ih pozdraviše, a oni svima objašnjavahu da idu kod rođaka na Kosovo i da neće biti tu najmanje deset dana. A onda kad zamakoše, skrivenim stazama se uputiše ka pećini.
Kad se popne petnaestak metara iznad pećine, sa te zaravni se odlično vidi dvorište i kuća u kojoj su živjeli.
Kada je odred turskih vojnika krenuo iz Plava, svi su znali da se nekome loše piše. Na čelu tog odreda je bio ozloglašeni Selim paša. O njegovim zlodelima se pričalo na sve strane. Sirotinja raja se sklanjala sa puta da se on ne bi naljutio i počeo nekoga da tuče. A kada počne da tuče, tada nije znao da se zaustavi. Kad odred stiže pred prađedovu kuću, Selim paša poče da doziva:
‘Ooo Mitree! Otvori, šta si se zaključo u kuću!’ Lupa po vratima, ali mu niko ne otvara. On posla tri – četiri vojnika da se raspitaju po selu. Miljenko trči od svoje kuće da bi obavestio pašu da su mu ostavili i kuću i stoku na čuvanje a da su oni otišli kod rođaka na Kosovo i da će se vratiti za desetak ili više dana.
‘Miljenko, mi smo po Kadijinoj zapovijesti došli da uzmemo njegovog sina i da ga pošaljemo da služi sultanu. Ali, pošto oni nijesu tu, a mi smo se dobro umorili, ti odma kolji jednog brava, donesi rakije i vina inače ćemo tvoje dijete uzeti.’
Uto se vratiše vojnici i oni potvrdiše Miljenkove reči. Oni posedaše i polegaše po livadi a Miljenko požurio kod kuće da donese rakiju i vino. Doneo piće i krenuo da zakolje ovn,a kad mu Selim paša doviknu: ‘Miljenko, pusti tog ovna da zakolju moji vojnici a ti idi do kuće i dovedi mi tvoju ženu. Dok čekam da se ovan ispeče, hoću malo da se razonodim.’
Miljenko