„Kako bismo voleli da i mi to možemo“ – reče Tanja a mi se nasmejasmo.
A onda se pojavi snimak čoveka koji je imao moždani udar, kojeg je Miki mnogo drugačije tretirao nego prethodne pacijente. Stavljao mu je ruke na glavu naprežući se, tako da smo imali osećaj da će mu svakog trenutka popucati vene koje su se ocrtale na čelu. Muči se da natera ovog pacijenta da progovori neku reč. On, doduše, izgovara, Pa ne pa še “ i još po koju polurazumljivu reč ali ne može ništa jasno da objasni.
„Sutra moramo nekako da navedemo temu na ovu ovu masažu da bi nam Miki objasnio da li je moguće da se ovom čoveku može pomoći – reče Zoran.
„Ja mislim da je on pristao da nam ispriča sve i sada ide po redu, a mi ćemo biti strpljivi i čekati da ta famozna tema dođe na red“ – odgovori Marko.
Ponovo pažljivo pogledasmo snimak i posebnu pažnju obratismo na Mikijeva objašnjenja upućena pacijentu: „Dragane, mnogo si kasno došao kod mene. U postojećem stanju, sve ono što bih uspeo u početku tvoje bolesti da postignem za par dana ili nedelja, sada mi je potrebna godina i više da bih te naterao da počneš da pričaš. Uglavnom smo uspeli da pokrenemo tvoju nogu i ruku tako da sada možeš da se krećeš.“
Taj nama nepoznati čovek je samo klimao glavom i izgovarao:“Pa ne pa še…”
Tog trenutka je Marku zazvonio telefon.
„Da direktore“– javi se Marko.“Pa dobro smo. Jeste, da, da. Evo da objasnim u par rečenica. Vidite direktore, počeli smo sa njim da pričamo i on je pristao da nam ispriča celu priču o njegovom dedi. Dotakao je i tu temu, ali je odlučio da nam ispriča sve po redu. Postavili smo kamere i bubice tako da snimamo svaki njegov potez. On nam je rekao da će nam sve ispričati ali ga neprestano prekidaju pacijenti koji dolaze kod njega na masaže. Početak njegove priče je veoma interesantan jer opisuje detinjstvo, rani uzrast i učenje njegovog dede da postane Izabranik. Malo je duža priča o tome, ali je neopisivo interesantna. Sutra će imati mnogo više vremena tako da ćemo čuti mnogo više od njega. Dobro, dobro. Hoćemo direktore.“ Prekinuo je vezu a onda se obratio nama: „Društvo, direktor nam je dao odrešene ruke, poželeo da istrajemo i čujemo najinteresantniju priču do sada.“
Ujutru je stigao kačamak pripreman na crnogorski način. Što bi rekli stari – prste da pojedeš koliko je ukusno! Doručkovasmo a onda, dok Mikijeva supruga i Tanja počistiše sto i opraše sudove, Miki nastavi priču tamo gde je stao:
„Osvanu jutro ko i svako drugo. Moj đed i prađed poranili i pravac za Plav. ‘Ovo je dan,’ mislio je moj prađed, ‘kada će moja porodica ili opstati ili propasti.’
‘Tajo, nemo mislit da ćemo propasti. Viđećeš tajo koliko ćeš para donijet doma!’
‘Sine, mene više brinu kadija Idriz i ljubomorni Gojko no naš Galonja i sve pare ovoga svijeta.’
‘Tajo, jopet ti velim, viđećeš kako će se Gojko obrukat da mu više nikad neće padnut na um da bilo koga potcenjuje. A Kadija će danas bit s naše strane a već nakon nekoliko dana, šta goj da pokuša, neće mu poj za rukom da ostvari.’
‘A šta misliš sine ako kadija zahtijeva od mene da te odvede u Tursku da služiš sultanu. Mnogo đece su tamo odveli i od njih načinili janičare. ‘
‘Danas će se tajo izdešavati mnogo stvari pa će Kadija bit zanešen time. Pokušaće jedan čoek koji će bit zajedno saš njime to da mu predloži ali ću ga ja u tome spriječit.’
I tako njih dvojica, na njihovom vernom konju Putka stigoše u Plav. Sila sveta se pokupila jer se od usta do usta pročulo da će biti borba bikova u deset sati, a odmah nakon borbe će se zaklati bik koji izgubi. Kada stigoše moj đed i prađed svi ućutaše. Kadija i neki Paša sede na podijumu od dasaka koji je za taj dan spremljen za njih. Prađed veza konja pa oboica priđoše i pokloniše se kadiji i paši.
‘Presvetli Kadijo, evo ka što si reka doveo sam moje dijete da ga vidite – reče moj prađed. Kadija ustade sa stolice pa poče da obilazi oko mog đeda zagledajući ga sa svake strane.
A moj đedo, vižljavo i nejako detence od nepunih osam godina. Niko ne bi rekao da može podignuti nešto teže od kašike a ne da on poseduje neke moći. Tada se Kadija obrati Gojku: ‘I ti veliš da je ovo dijete moglo da opčini njihovoga vola da bi on moga bit onako napredan? ‘
‘Da,presvetli Kadijo. Eve mnogijeh svjedoka koji će posvjedočit da niko u regijonu ne drži i ne hrani stoku bolje nego ja. Pa đe se presvijetli Kadijo može uporijedit vo koji se hrani samo sa travom sa volom kojeme se daju zob i splačine? ‘
Onda se Kadija okrenu ka mome đedu: ‘Da li je istina da te ljuta guja pečila i da li je istina ovo što ovi čoek priča o tebi?‘
Moj đedo se opet pokloni pred Kadijom i poče pričat: ‘Presvetli Kadijo, danas je najsretniji dan za tvojega nejakog slugu koji je eve kleka pred tvojijem skutima i kojeg će saslušati i presvetli Kadija i presvetli paša i mnogi veziri i časni vojnici velike Turske imperije. Pa koje dijete može bit srećnije od mene?’
‘Aferim dijete, aferim. Ovo si lijepo reka ali nijesi odgovorio na moje pitanje.’
‘Presvetli Kadijo, istina je da me guja pečila prije više od godinu dana i da me samo milost Božija sačuvala u životu. Moj me je tajo, da bi se zahvalio Gospodu što me je sačuv, poveo u manastir đe sam proveo godinu dana služeći i moleći se za oproštaj grijeha, i zahvaljujući Bogu na njegovoj milosti. Tamo sam, presvetli Kadijo, naučio da čitam i pišem, da brojim i računam. Tamo sa, presvetli Pašo, sluša mnoge priče. Najviše mi se sviđela priča o presvetlom kadiji Idrizu koji je, kada je služio u Mostaru, ne razmišljajući ni jednog trena skočio u bunar da bi spasijo dijete jedne pravoslavne sirotice.’
Neopisivo zadovoljstvo se ogledalo u Pašinim i Kadijinim očima.
‘Dijete, obrati se on mome đedu, o ovome nikom nijesam priča, ali vidim dobri pop Nikifor, koji je bio prisutan, se potrudio da se to delo ne zaboravi. Znači, i o tome se pričalo u manastiru.’
‘Jeste, presvetli Kadijo.’ Opet poče moj đedo da objašnjava, a narod ćuti, sluša i ni jednu riječ ne progovara. ‘Pričalo se i o tvojoj velikoj pravednosti kada si izda naređenje da se kazne turski vojnici koji nisu dali pravoslavnim vernicima da se pričeste pred Vaskrs.’
‘E slušajte ljuđi’ – viknu Kadija – ‘i sada i uvijek sam vika da se svačija vjera mora poštovati, a evo ovo dijete je svjedok moje pravičnosti i glasina koje se prenose o meni. Ko god tuđu veru ne poštuje imaće posla sa mnom.’
Tako je… živeo Kadija… aferim… Čuše se uzvici oduševljenja sa svih strana a onda Kadija podiže ruke i svi se umiriše. Okrenu se ka mom đedu i pita ga: ‘Imaš li još sto da ispričaš dijete? ‘
‘O pohvalama koje su upućene Vama presvjetli Kadijo, imalo bi se pričat još mnogo dana ali ću ja odgovorit i na drugo pitanje, to jest na optužbe koje su sa strane jednog bogataša usmjerene ka jednome siromašku. Istina je, naš vo se hranio samo travom, ali smo ga držali i voljeli ka člana porodice pa je zato on mnogo bolje napredova no Gojkov vo, iako su njemu davali splačine i zobi. Da li je obavezno, presvijetli Kadijo, da sve ono što je najbolje mora da posjeduje onaj što je bogataš? Ako ćemo tako, ti si presvetli Kadijo, stotinama puta bogatiji i od Gojka i od mnogijeh drugijeh bogataša, pa ni jednom nijesi krenuo da oduzmeš ni našeg ni njegovog vola no si nam pošteno ponudijo po dva dukata i petnajes akči, a svi znamo da po tako skupoj cijeni još niko dosad nije platijo jednoga vola. Eto presvijetli Kadijo, i u tome se vidi tvoja pravičnost i poštenje.’
Opet