Ovog puta nisam srela Kajlija, hvala bogu. U kuhinji sam se bolje snalazila nego u bašti. Pošto tu stalno jedem, zajedno sa gospođom Mekmilijan, znala sam sve tajne. Našla sam bez problema čajnik u jednom ormanu pored firžidera, a kesice čaja u limenoj kutiji u drugom. Vratila sam se na gornji sprat sa poslužavnikom u rukama.
Meklejn nije podigao pogled kad sam ušla. Očigledno da su mu uši, kao antene, već javile da sam sama.
„Donela sam i šećer i med, jer nisam znala šta volite. I mleko“.
Iscerio se kad je video polužavnik. „Zar nije pretežak za tebe?“
„Snašla sam se“ rekla sam ponosno. Morala sam da se naviknem da se branim od njegovih šala koje sam više volela od tragičnog izraza lica koji je imao malopre.
„Gospodine...“ Došao je trenutak da se suočim sa važnim pitanjem.
Prijateljski mi se nasmejao kao vladar prema odanom podaniku. „Da, Melisanda Bruno?“
„Htela bih da znam kad je moj slobodan dan“ rekla sam hrabro, u jednom dahu.
On podiže ruke i dražesno se protegnu pre nego što je odgovorio. „Slobodan dan? Tek što si stigla, već hoćeš da me se oslobodiš?“
Premestila sam se sa noge na nogu dok sam gledala kako sipa kašiku mleka i kašiku šećera u čaj, a zatim polako pije.
„Danas je nedelja, gospodine. Gospođa Mekmilijan ima slobodan dan. A prekosutra će biti tačno nedelju dana od kako sam ovde. Možda je sad trenutak da o tome popričamo, gospodine“. Izgledalo mi je kao da uopšte ne želi da mi da slobodan dan.
„Melisanda Bruno, možda misliš da nećeš imati slobodan dan?“ upitao me je sa osmehom kao da mi je pročitao misli.
Samo što nisam promrljala da to nije tačno, da nikad nisam ništa slično ni pomislila, što je bila besmislica, kad je on dodao. „...zato što bi bila u pravu“.
„Možda nisam dobro razumela, gospodine. Jel to još jedna od Vaših šala?“ Glas mi je bio blag, jer sam se trudila da se obuzdam.
„A ako nije?“ reče, a oči su mu bile duboke kao okean.
Gledala sam ga u čudu. „Ali gospođa Mekmilijan...“
„Ni Kajl nema slobodan dan“ podseti me i lukavo se osmehnu.
Izgladalo je da se ludo zabavlja. „Ali on nema određeno radno vreme za razliku od mene“ rekla sam hladno. Žarko sam želela da istražim selo i okolinu kuće i smetalo mi je to što moram da se borim za svoja prava.
Nije ni trepnuo. „Zato mi je uvek na raspolaganju“.
„Kad onda mogu da izađem?“ upitala sam i podigla glas, „Možda noću? Slobodna sam od sumraka do zore...Umesto da spavam, ići ću da lutam? Za razliku od Kajlija, ja ovde živim, ne idem kući uveče“.
„Nemoj slučajno da izlaziš noću. Opasno je“.
Njegove reči su se utisnuše u moju savest i izazvale drhtavicu od besa. „Sad smo u ćorsokaku“ rekla sam, a glas mi je bio leden kao i njegov. „Hoću da vidim okolinu, ali nemam slobodan dan, pa ne mogu. Ali, sa druge strane, preteći mi govorite da ne smem da izlazim noću, smatrajući da je opasno. Šta mi preostaje?“
„Još si lepša kad se razljutiš, Melisanda Bruno“ primetio je. „Bes ti oboji obraze divnom roze bojom“.
Uživala sam u divnom trenutku radosti zbog takvog komlimenta, ali je bes prevladao. „Dakle? Da li ću imati slobodan dan?“
Šeretski se nasmejao, pa se moj bes umanjio i zamenilo ga je drugačije i nejasno uzbuđenje.
„OK. Neka bude nedelja“ na kraju je popustio.
„Nedelja?“ Tako brzo je popustio da sam se zbunila. Uvek je brzo donosio odluke da sam sumnjala u svoju sposobnost da ga pratim. „Pa to je slobodan dan gospođe Mekmilijan... Jeste li sigurni...?“ „Milisent je slobodna samo pre podne, vi uzmite po podne“.
Klimnula sam glavom, ali nisam bila sigurna. Za sada sam morala da se zadovoljim.
„U redu“.
Pokazao mi je na poslužavnik. „Budite ljubazni i odnesite ga u kuhinju“.
Stigla sam već do vrata, kad mi je na pamet pala jedna misao i pogodila me kao grom. „Zašto baš nedelja?“
Okrenula sam se i pogledala ga. Izgledao je kao zvečarka i sve mi odmah beše jasno.
„Zato što je danas nedelja i onda moram da čekam još sedam dana“. Pirova pobeda. Bila sam toliko besna da se umalo nisam bacila na njega.
„Brzo će da prođe“ odgovorio mi je veselo. „I nemojte da zalupite vrata kad budete izlazili“.
Baš sam to htela da uradim, ali mi je poslužavnik zasmetao. Trebalo je da ga spustim na pod, ali sam odustala. Možda bi mu to bilo još zabavnije.
Te noći sam sanjala, prvi put u životu.
Peta glava
Izgledala sam sablasno kao duh, u spavaćici koja se lelujala na nevidljivom vetru. Sebasijan Meklejn me je držao za ruku, nežno. „Hoćeš li da igraš sa mnom, Melisanda Bruno?“
Stajao je nepomičan pored mog kreveta. Nije bilo kolica, njihao se bled kao što je bio i moj san.
Približila sam mu se, brzo kao kometa. On me očara osmehom nekoga ko ne sumnja u tuđu sreću, jer isijava svoju.
„Gospodine Meklejn… Vi možete da hodate...“ Glas mi je bio nežan i zvučao je kao dečji.
Uzvratio mi je osmeh, ali mu oči behu tužne i tamne. „Bar u snovima, da. Zar nećeš da me zoveš Sebastijan, Melisanda? Bar u snu?“
Bila sam zbunjena i nisam mogla da se oslobodim zvaničnosti, čak i u tom nestavrnom trenutku.
„Dobro… Sebastijane“.
Njegove ruke mi se obaviše oko struka, čvrsto i radosno. „Jel znaš da igraš, Melisanda?“
„Ne“.
„Onda ću ja da vodim. Misliš da možeš?“ Gledao me je nepoverljivo.
„Mislim da neću moći“ rekla sam iskreno.
On je klimnuo glavom, a moja iskrenost ga nije zbunila. „Ni u snu?“ „Ja nikada ne sanjam“ odgovorila sam nepoverljivo. A ipak se to sada događalo. Bila je to nepobitna činjenica, zar ne? Nije moglo biti stvarno. Ja u njegovim rukama, u spavaćici, blagost njegovog pogleda, on bez kolica.
„Nadam se da se nećeš razočarati kad se probudiš“ rekao je zamišljeno.
„Zašto bih?“ pitala sam.
„Ja ću biti prvi san koju ćeš sanjati u tvom životu. Jesi li razočarana?“ Gledao me je ozbiljan i sumnjičav.
Onda je krenuo i ja mu zabih nokte oštre kao kandže u ruke. „Ne, ostani sa mnom. Molim te.“
„Zar me stvarno želiš u svom snu?“
„Ne želim nikog drugog“ rekla sam samouvereno. Sanjam, ja sanjam, ponavljala sam. Mogla sam da kažem sve što mi je padalo na pamet, a da se ne bojim posledica.
On mi se i dalje smešio, lepši nego ikad. Polako me je vrteo pa, kako sam postala sigurnija, lagano je ubrzavao ritam. Bio je to tako realan san da